Крајем 2023. године објављена је Антологија српског метафизичког песништва, 20. век, у издању Фондације групе Север, Нови Сад. Приређивач је песник, есејиста и преводилац Виктор Радун Теон. У мору разних антологија, панорама и зборника српског песништва, појава ове антологије се истиче својом профилисаношћу. То је прва антологија српске метафизичке поезије 20. века до сада – прва песничка антологија која обухвата изабране песме савремених српских песника и песникиња чије песништво има претежно метафизичку димензију.
У књизи је изабрано укупно 255 песама и уврштено укупно 55 песника и песникиња који су писали и објављивали метафизичку поезију, у периоду од 1900-2000. године. Аутори су поређани хронолошки, почев од Лазе Костића (1841-1910) па све до Саше Радојчића (1963). Антологија је обухватила песнике и песникиње из целокупног српског језичког корпуса, из Србије, Р. Српске (Босне и Херцеговине), Црне Горе и Хрватске, као и оне који су пореклом или су живели у другим земљама. Заступљени су следећи песници и песникиње: Лаза Костић, Јован Дучић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Димитрије Митриновић, Станислав Винавер, Милутин Бојић, Милош Црњански, Аница Савић Ребац, Момчило Настасијевић, Растко Петровић, Десанка Максимовић, Душан Матић, Милан Дединац, Десимир Благојевић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Срба Митровић, Божидар Тимотијевић, Јован Христић, Александар Ристовић, Бранко Миљковић, Борислав Радовић, Вито Марковић, Божидар Шујица, Милован Данојлић, Алек Вукадиновић, Драган Колунџија, Божидар Милидраговић, Слободан Ракитић, Ранко Рисојевић, Радомир Андрић, Рајко Петров Ного, Тања Крагујевић, Даринка Јеврић, Милосав Тешић, Марија Шимоковић, Драгомир Брајковић, Бошко Томашевић, Љубица Милетић, Новица Тадић, Драгиња Урошевић, Злата Коцић, Ивана Миланков, Селимир Радуловић, Небојша Васовић, Иван Негришорац, Никола Вујчић, Нина Живанчевић, Верољуб Вукашиновић, Драган Јовановић Данилов, Зоран Ђерић и Саша Радојчић.
Посебно треба истаћи Предговор приређивача, који представља обиман и исцрпан есеј о српском метафизичком песништву. Одмах на почетку, приређивач се сврнуо на тешкоће на које је наилазио приликом избора одговарајућег термина којим би тачно одредио наслов и дефинисао предмет антологије. Изабрао је термин „метафизичко песништво“ које, према његовим речима, подразумева „ону поезију која је надахнута спознајом Бога/Божанског или вером у Бога и постојање више, духовне стварности, у којој преовлађују духовне, метафизичке, сакралне, ониричке и фантастичне теме, мотиви и визије, и која се бави промишљањем, визијама и увидима у вези с природом стварности и човека, вишим световима, самоспознајом, просветљењем, духовном тежњом, трагањем за Богом, Истином и Светлом, истраживањем суштинских духовних питања као што су питање природе стварности, истине, светлости, живота после смрти, путовања у више светове, комуникације са вишим/космичким интелигенцијама, бићима, анђелима итд.“ Овако прецизно и утемељено одређење метафизичког песништва представља један од највећих доприноса Виктора Радуна Теона.
Приређивач је такође посебно обратио пажњу на значај бављења језиком у метафизичком песништву. Метафизички песници, „кроз различите захвате у примени језика, на синтаксичкој, семантичкој и когнитивној равни, коришћењем речи на нов начин, налажењем нових комбинација и спојева међу речима, проблематизацијом језика и стварности, бавећи се темељним духовним или филозофским темама, уз обилну употребу песничких слика, појмова, стилских фигура и на бројне друге начине“, „стварају нов језик, који је у служби артикулације онтолошке или метафизичке истине“. Кључно обележје тог „метафизичког“ језика је „дијалектичност, што подразумева неуобичајену и неконвенционалну употребу речи, кроз низање контрадикција и повезивање и спајање речи супротног значења“. У средишту метафизичке поетике је унутрашње трагање. Нека од кључних обележја метафизичке поезије које приређивач помиње, су: дијалектички образац мишљења, несаморазумљивост, неочигледност, елиптичност, херметичност, трансцендентност.
Приређивач је затим указао на заблуде у вези са метафизичком поезијом, указујући да су оне неосноване и да произлазе из суштинског неразумевања метафизике и метафизичког. Он истиче: „У средишту метафизичке поетике је унутрашње трагање, као есенција и срж метафизичког дискурса.“ Позивајући се на учење К. Г. Јунга, Теон метафизичку раван разуме као „неиздвојиву компоненту човековог бића“, док самоостварење или просветљење за њега представља „освешћење метафизичке равни и њену реинтеграцију у ум“.
Значајан део свог Предговора приређивач је посветио објашњавању концепта метафизике и метафизичког. Он каже да се човек одвајкада питао шта је извор свега, како је свет створен и одакле потиче. Настојећи да одговори на та исконска питања, човек је дошао до потребе да формулише први принцип, принцип Једног или Једности, а то је оно што се у разним традицијама назива Бог. Одговарајући на примедбе да је метафизика бекство од стварности, приређивач изражава своје оштро неслагање, тврдећи да је метафизичко, напротив, „много више утканост у стварност, стопљеност, сједињеност са стварношћу до те мере да метафизички песник, односно сваки духовно свестан човек, продуховљен, истински трагалац, како хоћете, не само што не бежи од стварности него ју је толико упио у себе да је проникнуо у саму срж, видевши да је тамо исти дух, иста божанственост, која прожима и све друге ствари, феномене, процесе и бића.“
Трагајући за коренима одређења метафизичког песништва, Теон се позива на групу енглеских песника из 17. века (Џон Дон, Џорџ Херберт, Ричард Крешоу, сер Џон Саклинг, Хенри Вон, Ендрју Марвел, Абрахам Каули и др.), које је енглески критичар Семјуел Џонсон први назвао метафизичким песницима.
Промишљајући метафизичку песму, приређивач се пита како препознати метафизичку димензију у песми, и каже: „Метафизичка песма управља пажњу читалаца ка пространствима несвесног, ка себи, свом сопству. Метафизичка песма је говор бивства. Кроз метафизичку песму човек спознаје себе као истинско Ја. Метафизичка песма је огледало које човекову енергију устостручује и враћа је њему самом. Метафизичка песма човеку осветљава расцеп између бивствовања и небивствовања. Метафизичка песма захтева бдење јер је она као ходање по танкој линији понад понора.“
Посебан допринос приређивача је то што је предложио нову типологију српског метафизичког песништва. Оно је, према Теону, неопходно поделити у одређене типове или класе, према семантичком, односно тематско-садржинском критеријуму и треба да обухвати распон између два пола на скали: првог – метафизичке поезије спекулативно-филозофског типа, и другог – метафизичке поезије мистичког емпиризма. Унутар ова два пола, могући спектар категорија метафизичког песничког израза укључивао би следеће категорије:
Метафизичка поезија мистичног карактера (мистичног емпиризма);
Метафизичка поезија рефлексивно-мистичног карактера;
Метафизичка поезија религијско-мистичног карактера;
Метафизичка поезија религијског карактера;
Метафизичка поезија мистичног ероса;
Метафизичка поезија визије и екстазе;
Метафизичка поезија обожавања природе;
Метафизичка поезија химничког карактера;
Метафизичка поезија очуђавања/фантастизације „обичне“ стварности;
Метафизичка поезија спекулативно-филозофског карактера, итд.
На крају, приређивач се осврнуо на питање избора песама и песника које је уврстио у антологију. Разумевајући искушења пред којима се налази сваки приређивач антологије, Теон закључује да је свака антологија „само један могући избор“, тако да је и „репрезентативност заступљених песника релативна“. Оно што је важно је да приређивач јасно одреди критеријуме избора песника и њихових песама, и да их се доследно придржава. Поред тога што је избор, антологија је, према Теону, и одређени критички поглед на изабрани скуп песника и њихових остварења, и стога је она део књижевне критике у ширем смислу речи. Зато је неопходно да приређивач децидно, јасно и темељно образложи свој избор песника/песникиња и њихових поетских остварења, и тај задатак је Теон успешно обавио у свом Предговору.
Виктор Радун Теон, рођен 1965. године у Скопљу, Македонија. Од 1991. живи у Новом Саду. Запослен је као професор на Факултету савремених уметности у Београду, при универзитету Привредна академија, Нови Сад.
Пише поезију, прозу, есеје и критике, објављује у књижевној периодици. Бави се филозофијом и студијама будућности. Пише новинарске чланке – вести, објаве, интервјуе, репортаже и др. за разне часописе и портале (Арс Медиа, Бранковина, Кровови, Багдала, Буктиња, Траг, Бдење и др.) Преводи са енглеског и македонског на српски језик и обрнуто. Превођен на шпански, руски, кинески, арапски, румунски, македонски, словеначки и бугарски језик.
Објавио 13 књига, преко 70 научних и стручних радова, преко 50 есеја и књижевних критика и приказа, 7 уџбеника и превео 30 књига са енглеског на српски језик.
Заступљен у антологији српских песника „Фигуре у тексту – градови у фокусу“ 1-2, Кораци, Крагујевац, 2019. и у панорами „Песници Новог Сада“, ДНК, 2020.
Са Ралетом Нишавићем приредио међународну антологију „Кућа од камена и сунца“ (ИК Бистрица, Нови Сад, 2019), у којој су заступљени аутори ИК „Бистрица“, Нови Сад. Приредио збирку бележака, записа, фрагмената, увида, разговора, размишљања и интервјуа Ласла Силађија под насловом „Трагајући за праобликом, размишљања о уметности“, у марту 2022. Препевао и приредио избор савремене македонске поезије (8 песника и песникиња), објављен на интернет часопису Култ – 27.06.2022.
Оперативни уредник часописа Бранковина. Уредник издања ИК Интелекта, Ваљево. Лектор и коректор за ИК Укронија, Београд. Оснивач фундаменталног хуманизма и Покрета „Метафора“.
Књиге:
Књижевност: Јаје једнорога, 2008; Вавилонски водопади, 2012; Чудо Феникса, 2013; Крв и ружа, 2016; Змија олује, 2019; Манифест камена, 2020; Манифест на каменот (препев књиге Манифест камена на македонски), 2023; Антологија српског метафизичког песништва, 20 век (приређивач), 2023; Ерос неизрецивог (есеји), 2024.
Филозофија, економија, студије будућности: Конкуренција на нишану, 2008; Светло у човеку, 2017; Храм екстазе, 2017; Велика Звер, 2017; Трансхуманизам, будућност без људи, 2018.
Награде:
ужи избор за награду „Никола Милошевић“ – књига Трансхуманизам, будућност без људи – 2018.
међународна награда „Гоцева мисла“ за допринос културолошкој мисији, развоју и неговању уметности, науке и културе, као и разумевању и сарадњи међу народима, у фебруару 2022. године;
међународна награда „Мозаик“ за достигнуће страног аутора, у оквиру међународне књижевне манифестације „11. Битољска сећања“ („11. Битолски паметења“), од 1-3. јула 2022. године, у Битољу, С. Македонија.
међународна награда „Zheng Nian Cup” Националног такмичења за књижевност, калиграфију, сликарство и фотографију у Кини.
Члан Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије и Удружења новинара Војводине и нових медија. Члан Матице Српске. Члан Међународне етичке академије (International Academy of Ethics) и Института за науку, културу и уметност (ИНАКУ).