У издању Удружења „Алиа Мунди” за културну разноликост по први пут је објављен избор из поезије Нарсизе Амалије, једне од најзначајнијих интелектуалних фигура бразилске књижевности и културе. Поетска збирка „Маглине” (Небулосас) објављује се поводом значајног јубилеја - 100 година од смрти Нарсизе Амалије, прве професионалне новинарке у Бразилу.
Избор из поезије под насловом „Маглине” објављује се поводом 100 година од смрти бразилске песникиње, новинарке, преводиоца са француског и активисткиње Нарсизе Амалије. Публикација је објављена уз подршку Фондације Националне библиотеке бразилског Министарства културе и Института Гимараес Роза при Министарству спољних послова Бразила. Избор из поезије са португалског је превела Ана Стјеља, која је и аутор предговора, док је за илустрације - колаже заслужна Љиљана Стјеља.
Нарсиза Амалија, се сматра једном од водећих бразилских интелектуалки 19. века. Она ће у културној историји Бразила остати забележена као песникиња истанчаног песничког стила и језика и прва професионална новинарка у Бразилу. Осим што се бавила књижевношћу и новинарством, радила је и као учитељица и преводилац са француског језика (преводила је дела Жорж Санд), а посебно је била активна и као аболиционисткиња и велика боркиња за права жена у Бразилу. Ове године обележава се сто година од њене смрти.
Рођена је 1852. године у граду Сао Жоао да Бара. Одрастала је у интелектуалној породици. Њен отац је био књижевник Жоаким Жакоме де Оливеира Кампос Фиљо, а мајка Нарсиза Инасиа де Кампос, која је радила као учитељица у основној школи. У својој 11 години, због очеве болести плућа, сели се у бразилски град Резенде. Амалија је овај град веома заволела и у њему је често проналазила поетску инспирацију. У том периоду пише и своје прве песме, и објављује своју прву и једину збирку поезије под насловом „Маглине” (Небулосас, 1872).
Књигу је штампао и објавио чувени и престижни издавач Гарниер који је посебно био фасциниран чињеницом да се у то време једна жена осмелила на књижевно стваралаштво. Његова подршка је засигурно била од великог значаја и нека врста охрабрења да настави да се бави интелектуалним радом. Њену поезију је волео, а њу високо ценио и Педро II од Бразила (1825-1891), други и последњи цар Бразила. За њен књижевни рад од посебног значаја је била подршка коју је имала од Машада де Асиса (1839-1908), који се сматра највећим бразилским писцем.
Посебно се истакла као новинарка. Вођена снажном друштвеном осетљивошћу, борбом против угњетавања жена и ропског режима, много испред свог времена, писала је бројне чланке феминистичке и републиканске природе. Године 1884. покренула је двонедељне новине „Газетиња” (Gazetinha), а сарађивала је у часопису „Читање” (А leitura, 1894-1896).
Пред смрт, оставила је неку врсту опоруке будућим књижевницама којима је поручила:
„Рекла бих интелигентној жени – Умочи своје перо у крв свог срца и у своје стваралаштво удахни заљубљену душу која те оживљава. Тако ћеш оставити траг живости у свим чулима.”
Нарсиза Амалија је умрла 24. јула 1924. од дијабетеса, у 72. години живота. Пред смрт је већ била слепа, сиромашна и имала је проблема са кретањем. Сахрањена је на гробљу Сао Жоао Батиста у Рио де Жанеиру. Након смрти, потпуно је пала у заборав.
Књига се може читати на ОВОМ линку.