Сенахид Незировић: Судбина светог храма - 100 година песме „Аја Софија” О.Е.Мандељштама

           Већ у 4 веку, цар Константин подиже бедеме града Константинопоља, срца и душе Византије...

           Благодарећи помоћи царице Теодоре, 527. године,  Јустинијан I, беше крунисан царем, узимајући  надимак Велики. (482-565, рођен у Резију код Бедеријане, покрај данашњег Ниша или Скопља). У време несигурности и неимаштине, одупирући се Германима и варварима, постаће ктитор једне од најлепших и највећих задужбина света: Аја Софије. Постоји у народном преношењу прича са колена на колено, предање да је у ову велелепну духовну светињу потрошено 14 т., злата и да је зидана од 532 до 537. године! Смрћу цара Јустинијана I, од Бога, благословљену цркву, додатно обогаћују просветљени наследници, са циљем да задивљује Лепотом која није виђена људским оком...

       Четврт века пре пада под Османлије и промене имена у Цариград, слеп и стари дужд Венеције Енрико Дандоло (Henricus Dundolo, lat.) ће повести крижаре у свети рат због пљачке, 1204, на трговачко раскршће између Европе и Азије, до тада главни интелектуални и уметнички центар Хришћанства. Мотив: надокнада новца због промашаја у походу на Јерусалим, против ислама и муслимана. Крижари нису показ(ив)али милост и милосрђе ни према деци, или женама и старцима у том незапамћеном покољу цивилног становништва Константинопоља! (Опљачкали су што год су могли однети, осим претешког обелиска, који и данас у инат стоји у Истанбулу, као неми сведок пустошења...  оп. а.)

       Након што су Обманлије (историјски: Курди, народ,чији се део преверио у ислам и на тај начин постају Турци, оп. а.) заузели Константинопољ, 1453. године, њихови јањичари и султан Мехмед Освајач (Ел- Фатих, оп. а.) попадали су на колена, уздишући пред огромним димензијама и лепотом ентеријера цркве, у којој су пронашли и више од 14 тона ⃰ злата. Иконе и фреске су делимично или потпуно уништене од, заслепљених мржњом, исламских фундаменталиста и фанатика, чија света Књига проповеда строгу забрану оскврнућа верских светиња браће по вери у Једног Бога, тако да је Аја Софија претворена у џамију... Отада ће Христијански неимари подизати Богомоље где ће бити слављен и хваљен Аллах, по узору на византијски стил градње са куполама, додајући детаљ звани минарети!

1912. године, из душе великог руског песника, јеврејског порекла, (касније, страдао у Стаљиновим чисткама, оп. а.) Осипа E.  Мандељштама, инспирисаног тужним страдањем ове цркве, излиће се прелепи стихови у песми под насловом: Аја Софија... Он је, надахнуто и с емпатијом, посветио своје стихове овом велелепном храму – симболу трагизма у православљу и Христијанском свету.

СВЕТА  СОФИЈА ⃰  ⃰

Света Софија – овде Господ стати

Нареди народима, царевима

По речи сведока, купола ти

Везана као ланцем са небесима.

Јустинијанов пример сваком веку,

Када Диана ради богова не њених,

Дозволи да јој сто седам посеку

Стубова оних мраморних, зелених.

Шта мислио је твој неимар штедри

Када је, душом и наканом високо,

Тим распоредом апсида, екседри,

Показао на запад и исток?

Предивни храм у миру што се шири,

Окана четрдесет – славље светла,

На једрима, под куполом, четири

Најдивнија су она арханђела.

И живеће то сферно умно здање

Од векова и нараштаја душе,

Ни серафими гласним нарицањем

Те позлате потамњеле не руже.

Аја Софија, поетски је наслов који коинцидира с именом, најлепше светиње монотеизма. Раскошно је „осликана“, чудесно лепом архитектоником (римованих) стихова, са пет катрена у тексту, па не заостаје по естетици од складне и грандиозне цркве. Објављивана је у многим изборима из опуса сјајног руског песника Осипа Е. Мандељштама. Уврштена је и у издање, са финим златотиском (стр. 14), мајсторски дизајниране насловнице код Матице хрватске, Загреб из 1998. Приређивач: Јосип Ужаревић, и преводилац Фикрет Цацан, успели су одговорити постављеном задатку представљања великог руског, европског, светског песника и страдалника Осипа Емиљевича Мандељштама читаоцима „л(иј)епе наше“ и регије.  Упутићу приговор латинизацији текста, премда Устав (С)Р Хрватске гарантује равноправну употребу ћирилице! Највиши правни акт се, овде, морао (ис)поштовати, без обзира на мржњу према ћирилици.

Осип Емиљевич Мандељштам ⃰  ⃰  ⃰ (р. 14. јануар, 1891. Варшава – убијен у логору недалеко од Владивостока, 27 децембра, 1938.), чувени руски песник, есејиста и прозаик, те преводилац, уписан је златним словима у историју рускеевропске и светске књижевности. Мандељштам, пореклом јеврејин, није могао избећи страшну судбину да постане жртва антифашисте и латентног антисемите Ј. В. Стаљина!

Већ као ђак, интензивно проживљава (наметнуте) догађаје што су везани уз револуцију, 1905. године. Најдрагоценији су Песникови боравци, у два наврата, у Паризу (1907 – 1908 и 1909 – 1910), где се одушевљава поезијом француских симболиста: Пола Верлена и Артура Рембоа. Крхког је здравља, носећи од ранога детињства стенокардију и астму, па, крајем 1910, борави у санаторијуму поред Берлина.

                       „Гладан“ Знања, 1911, уписује Одсек за романистику и германистику, Историјско – Филолошкога факултета у Ст. Петерсбургу. Мандељштам  ће, одушевљено, пригрлити акмеистичку групу „Цех песника“, коју покрећу Николај Гумиљев и Сергеј Городецкиј, 1891. године, али званично постаје члан с Аном Ахматовом, Михаилом Зенкевичем и Владимиром Нарбутом, 1912. (С обзиром на Песниково забрињавајуће слабо здравље, ослобођен је војне службе тако да, са таквом дијагнозом избегава мобилизацију и, срећом, не учествује у I светском рату!)

Поетски првенац Камен, релативно млади песник Осип Е. Мандељштам објављује 1913. године, у граду свога детињства Петрограду. После револуције, 1918, песник

одлази у Москву, осећајући својеврсно неповерење... Завршетком другога „путешествија“ са југа, настањује се у Москви, скупа са младом изабраницом животне судбине - супругом Надеждом Јаковљевном. Ова ће племенита жена одиграти пресудно важну улогу у коначници Песникове животне драме (нарочито од 1934 до 1937, беше са њим и у прогонству у Вороњежу), а након ликвидације брачнога друга, сачувала је Мандељштамове рукописе и дела! Код нас је недовољно истражен благотворни утицај млађане супруге Надежде Мандељштам на свог животног друга и сапутника, али морам истакнути да је због близине њене Звезде, посигурно, и написао чаробно лепе стихове песме Аја Софија! Узрок Песниковог упорног супротстављања стаљинистичком тоталитарном систему, налазимо у његовом оштром епиграму против Стаљина! Пркосна, Четврта проза (написана 1929/1930, а објављена први пут тек 1966, ван бившега СССР-а!), произвешће консеквенције кобне за Песника. Уследиће хапшење и осуђивање, по први пут и неочекивано толерантно, у мају 1934, на три године прогонства у Чердињ. Мандељштам покушава извршити (неуспело) самоубиство, скоком кроз прозор, но, пролази са сломљеном руком. По његовој властитој жељи, пребацују га у Вороњеж, где остаје с оданом супругом Надеждом, све до маја 1937. год. Дозрео плод тога прогонства представљају три рукописа, насловљени Вороњешке бележнице (1935-1937.) Заиста је тешко разумети самовољно прихватање Русије и прогонства код бунтовног Песника Мандељштама, и сваки облик одбијања, евентуалне, Слободе у емиграцији (ово битно повезује Мандељштамову трагичну судбину са животним судбинама Павла Флоренског, Бориса Пастернака и других, оп. а.). Парадоксално је да у том периоду постоје два, сасвим супротна лика: онај који прихвата земљу и „свеобухватност неба“, те други који исписује Оду Стаљину (на молбу супруге Надежде, у очајничком настојању да спаси живу главу на раменима.) Навршетком године дана од повратка из Вороњежа, у ствари, у мају 1938, полиција га хапси по други пут. Овај пут је осуђен на пет година логора због контрареволуционарне делатности. У септембру 1938, упућен је на издржавање казне на Далеки исток, а „умире“ (на енигматичан начин, оп.а.) у транзитном логору недалеко од Владивостока. Нама остаје сумња у службену верзију Песникове смрти „од парализе срца“!?

Отуда је, као универзални симбол кондензованога памћења и то у раној фази Мандељштамова стваралаштва послужио Камен (тако је насловио и свој поетски првенац). Камен је, попут синонима за Реч, истовремено, и грађевни материјал поезије и његове ПоЕтике. На тај начин се јако истиче Начело архитектурности његове лирике. Знане и свепрепознатљиве, уметничке грађевине (Аја Софија, Адмиралитет, Нотре Даме, оп. а.), биле су предмет задивљености Мандељштама грандиозношћу и вечном хармонијом у времену и простору. Песник је верзију своје Аја Софије „исклесао“ из камена цркве, инсистирајући на „духу изградње“ што нас упућује на грчевиту борбу против празнине А, понекад, и бриљантну хипнозу простора!    

Иронијом судбине, Мандељштам неће дознати 1934. године, одлуку Велике Народне Скупштине Републике Турске, односно промену судбине светог храма кад  Аја Софија постаје – музеј! Апсолутно непринципијелан однос према цркви - духовној светињи подржа(ва)ла је њихова Туристичка заједница чији су приходи само од обиласка и куповине сувенира премашивали неколико милиона долара годишње! Међутим, ни то није задовољило самовољнога турског председника Реџепа Т. Ердогана, који се усудио донети једнострану Одлуку (2021, оп. а.) да се из функције музеја Аја Софија претвори, поново, у џамију? Шокирани сведоци нису могли поверовати да се један матух ⃰  ⃰  ⃰  ⃰ (стар човек, исхлапели старац, оп. а.) може упустити у авантуру негирања кур'анског, универзалног принципа толеранције „У вери не сме бити присиле“, јер онај ко присиљава на веровање је неверник! Штета коју чини, преламањем преко колена, политичар Ердоган, уопште није примерена било којем угледном државнику европског или светског формата. Напоменимо да је, без консултација са Великом Народном Скупштином Републике Турске, на своју руку донео одлуку и да се у Сребреници, јула 1995. године десио геноцид што је произвело последицу да су САД-е означиле Турску као кривца за геноцид у Јерменији током I светског рата!

       Осип Емиљевич Мандељштам, следећи „имажизам“ (л' имаге, франц. Оп. а.), осликао нам је космички  драгуљ међу црквама на плавој Планети, обезбеђујући себи да траје у стиховима бесмртне песме под насловом Аја Софија.

⃰  Nile Stanton, проф. историје Универзитета у Индијани, САД: „Ријекама ка западу“, ТВ серија ББЦ, 2001;

⃰  ⃰  Осип Емиљевич Мандељштам: „Изабране пјесме“, МХ, библиотека „Парнас“, Загреб, Хрватска, 1998; стр. 14

⃰  ⃰  ⃰Др Милован Милинковић, проф. Философског „факса“ Универзитета у Сарајеву: Белешке са предавања, 1985.

⃰  ⃰  ⃰  ⃰  матух, Др Ђорђе Оташевић: „Речник турцизама“, ИК „Алма“, Београд, Република Србија, 2009; стр. 144