Песник, есејиста, критичар и издавач Јован Зивлак приредио „Антологију песника Новог Сада од 18. века до данас” која по свом садржају, песницима који су у њу уврштени, те израженој мултикултуралности представља значајан издавачки подухват.
Песме које су уврштене у антологију песника Новог Сада представљају ауторе који су рођени, живели или су у једном битном периоду свога живота деловали у Новом Саду, од друге половине осамнаестог века па до данас. Песници Новог Сада су дакле оне личности који су дужи период боравиле у Новом Саду због професоналних разлога или разлога образовања, те се недвосмислено могу одредити као Новосађани, а не као пролазници или игром случаје затечени у граду. Такви примери су Алексије Везилић, који је дуже боравио у граду или у његовој близини и на крају завршио свој живот у њему; Аница Савић Ребац, која је рођена у Новом Саду и основно образовање стекла у њему; или Милорад Павић који је био у једном мандату декан на Филозофском факултету и добар део као предавач провео у овом граду; или Лаза Костић, једнако као Змај, који су дуго избивали или у Бечу, Пешти, Сомбору или Каменици али се ипак могу одредити као Новосађани, јер су у битноме били, не само као сарадници Матице српске, него и неспорни и значајни актери културног и политичког живота града.
С обзиром на чињеницу да је у антологију уврштен већи број песничких текстова аутора који пишу на језицима националних мањина, ова антологија је мултикулултурална, ако узмемо у обзир да је поезија особен израз културе, а најснажнији подстицај да антологију учине богатијом били су преведени песнички текстови. Преводиоци су били најсигурнији путоказ да се доспе до кључних вредности појединих књижевности и да се остваре многе везе међу актерима књижевности на овим просторима уопште.
Састављач не претендује да је успео да покаже целину једног апстрактно пројектованог ентитета, али је уз поштовање разлика бар мало учинио да се открије представа поезије која своје универзално јединство крије иза набора језика. Поезија писана на језицима мањина у замишљеном простору културе једног града наглашено је присутнија у периоду после 2. светског рата, јер се из различитих разлога појам идентитета почео наглашено промовисати.
Српска поезије је у Новом Саду, с друге стране , као средишњем месту српске културе, имало важно место од оснивања града у осамнестом веку. Образована свештеничка елита је од 1708. постала водећи актер у културацији Срба када варош постаје седиште бачког владике и главно место бачког дела подунавске војне границе. Утицај свештеничке елите се у текућој историји увећава развојем образовних институција, посебно латинских школа, да би врхунила пресељењем Матице српске у Нови Сад почетком деветнаестог веке и већим учешћем грађанског слоја у културној и политичкој реалности Срба Новог Сада.
Нови Сад је био кључно место где се половином деветнаестог века извршила промена језичке реалности, где из многојезичности црквеног, грађанског и пучког. тј. грађанског језика са елементима славеносрпског. рускословенског и српског, прихвата вуковски коцепт језика. Примена те мешавине варирала је у предвуковској реалности од писца до писца, у њој је било могуће све што постоји у најмање два друга језика, српском и рускословенском, па и у руском. Српска интелигенција је практиковала ћирилицу и грађански језик. Он се одликовао присуством рускословенских и српских елемената, као и правих руских. У тој промени језичке стварности учествовали су малтене сви виђенији Срби. Песничка реалност се променила, и ликови ерудитне класицистичке или барокне културе замењени су новом романтичарском осећајношћу и логиком.
Да би се та старија песничка култура представила и приближила савременом читаоцу користили смо решења која је применио Никола Грдинић ( Антологија старијег српског песништва) или Лесковац ( Антологија старије српске поезије) или Д. Иванић ( Песник и песма). Ликови песма који су писани старијом ћирилицом или језицима са елементима старословенско, српскословенсог или рускословенског или су транскрибовани у савремену ћирилицу, без превођења у савремени српски или су дати у савременој ћирили са преводом у савремени српски језик.
Текстови уврштени у антологију писани у познијем добу дати су углавном без измену, како су их аутори записали или у првим или у критичким издањима. Преведени текстови на српски дати су онако као су их преводиоци дали а преводи на стране језике усаглашени су са важећим норамама поменутих језика.
Антологија је једна врста ризичне канонизације, јер се у различитим временима различити текстови прихватају са примесама и предубеђењима епохе и личне културе састављача. Овај избор носи све слабости те врсте условности каквим је опхрван аутор овог избора. Посебно, ваља имати на уму да свођење избора поезије на један део језичког континета, свођење на географију са имагинарним унутрашњим условностима, отежава и чини необичним овакву врсту подухвата. Па ипак, избор је бесповратан и он носи у себи мноштво одлука и вредности које говоре о томе шта обележава једна песничка реалност и какве заблуде или истине заступа. Однос поезије и времена је сложен и нестабилан, и постоји непрестана потреба да се износе нови вредности судови, зависни од ширих промена, међу којима су неке, које су се догодиле током последњих деценија.
Песме које су уврштене у Антологију јесу примери модерне поезије, односно оне поезије која је настојала да пружи највише у језичком, тематском, чулном и рефлексивном погледу. То су, могло би се рећи, историјски незаобилазне песме, али са свешћу да је и историјски поглед сам историчан, и да оно што је било незаобилазно за, рецимо, Миодрага Павловића, не мора да буде и за данашње тумаче и читаоце.
Напуштајући слепе колосеке песничке антропологија који припадају митовима XIX столећа, ова антологија покушава да да одговор на питање како се поезије, као сенка епохе, односила према баналности прошлог времена и баналности нашег времена. Шта остаје од песме након што се срушио свет? Шта остаје од песме након што се срушила поезија? Услов поезије је да доводи у питање језик, а кроз језик и нашу слику света. Није тешко сложити се да слика света са почетка XX века, и она после преломних догађаја Великог рата, Другог светског рата, контракултурних побуна 1968, пада Берлинског зида, текуће економске кризе не мењају наше искуство. То искуство захтева и нови однос према темељу његове напетости – а то је језичко искуство поезије чији је главни задатак да се суочи и сусретне са пореклом језика, да тражи истинску могућност обраћања у свету увек већ испричаних прича. Ова антологија јесте покушај да се нађе прави начин обраћања поезије актуелном веку, а не апстрактној вечности или митолошкој конструкцији заједнице која често почива на прикривању, односно на редукцији њених сопствених постигнућа.
Историја перцепције модерне српске поезије је веома дуга. Назначајнији гестови антологичарских презентација везани су за почетак века, посебно место има Антологија новије српске лирике, Богдана Поповића из 1911 године. Још једана антологија је одиграла посебну улогу, Антологија српског песништва Миодрага Павловића, која се појавила шездесетих година прошлог века.
Антологије су критичко и систематично представљање песништва једне културе и, као такве, могу да имају свеобухватније циљеве. Ваљда су у овом тренутку антологије једини медиј који још држи читалачку пажњу и чува у добу кризе поезију од заборава.
Неспорно је да нова перцепција поезије, нови резулатати књижевне науке и осетљивост и култура приређивача могу дати снажне претпоставке да се ова антологија нађе у простору широке пажње читалачке публике и академске јавности.
Приређивач се посебно захваљује Николи Грдинићу који му је помогао да се избори са сложеном и еманципованом реалношћу наше старије поезије, те рецензентима на подршци овом пројекту, зналцима словачке, румунске и мађарске књижевности Вићазославу Хроњецу, Еуђенији Поповић и Корнелији Фараго, чије су примедбе помогле да разреши многе неодоумице, као и многим преводиоцима без чије удела овај подухват не би био могућ.
Извор и фото: Јован Зивлак ФБ / Википедија