Поштовани Душане, хвала Вам што сте издвојили време да говорите за Културне новине.
Сфера Вашег интересовања је веома широка, од философије, теологије до поезије. Шта је оно чему сте најпрврженији и шта највише заокупља Вашу пажњу?
Мартин Хајдегер, Монт Блан западне мисли, каже да философија у свом савршеном облику прелази у поезију. У извесном смислу, философија би била етапа ка поезији. Нажалост, да вас не гњавим сада, западна философија је углавном постављена као онтологија, из чега произилази да је знање моћ, владање. Поезија је сушта супротност томе. Она је сусрет и афирмација. Par excellence стваралаштво. Изворни библијски назив за Божанство није Творац, већ Поета. Поезија је говор душе. Оног најтананијег и најинтимнијег људског. Она је чедна нагота. Созерцање, познање кроз еросну енергију. У философији тога нема. Философија је свеукупна теорија свега, но ипак само теорија. Ван поезије себе не могу да изразим. Ван поезије сам вечито недоречен.
Када сте открили песника у себи. Какву поезију пишете, а какву поезију волите да читате?
Прву озбиљнију песму написао сам са осам година. Са Артуром Рембоом сам се сусрео у десетој години живота. У том периоду почиње моје стваралаштво. Награђиван сам још у СФРЈ. Моја учитељица, Мирјана Миленковић, невероватан уметнички сензибилитет, препознала је таленат у мени. На часовима математике писао сам песме. У гимназији доживљавам кризу, наилазим на неразумевање, чак исмевање, и иако сам наставио да пишем, до ове године практично ништа озбиљно нисам објављивао. Додуше, две хиљаде десете издао сам неку, више скрипту него књигу, сакупивши своју поезију од тринаесте па до двадесет и неке године. Без лектуре, коректуре, без ичега. То се води као књига, али то не рачунам.
Негде пре седам година, упадам у проблем са алкохолом. Више од три године сам се мучио безуспешно тражећи решење. Тада, налазим једну комуну при нашем манастиру Ковиљ. Двадесет пет месеци сам провео у тој комуни борећи се са својим слабостима. Управо тамо одлучујем да поново почнем са писањем и објављивањем. Морам рећи, на то је умногоме утицао један мој пријатељ, иначе позоришни редитељ, један од ретких људи са којима делим песнички сензибилитет. Такви људи вам дају снагу да се борите. Схватите да нисте сами. Опасно је када у поезији наиђете на неразумевање, то може јако повредити, мени се ти догодило у гимназији.
За мене је поезија продор у нежност. Поезију живим, увек сам је живео и када нисам објављивао. Јер сам песник. Одувек су ме сви знали као песника. Моја поезија је исписана крвљу, моја поезија је уједно и моја душа. Какву поезију читам? Мислим да имам истанчан укус. Ако у музици постоји нешто што се зове „апсолутни слух”, онда без икакве лажне скромности верујем да поседујем тај дар, када је о поезији реч. На основу строфе или два стиха могу дубину и сензибилитет песника. (Не бих волео да се ово схвати претенциозно, кажем то више као исповест.)
Српска поезија је у равни са највећим светским традицијама. Наша поезија је горостас. О томе се мало зна и говори. Песници који су ми нарочито блиски су, пре свих су: Момчило Настасијевић и Паул Целан. Затим, Валдимир Бурич, Назим Хикмет, Бранко Миљковић и Милош Црњански. Трећи талас би били Константин Кавафи, Брана Петровић, Никита Станеску... Мада је за мој укус Станеску помало прљав песник, но геније је, свакако. Хикмета, пак у целости читати значи разочарати се. (Исто је за Лазу Костића говорио Миодраг Павловић.) Сви поменути песници јесу поете невероватно чистог, бистрог израза. Топлина и нежност јесте провалија која раздваја мале од великих уметника.
Ценим свачији поетски израз, али ствари тако стоје. Да, песник мора бити космополита. Када кажем космополита, мислим на изворно значење речи, а не на песудоелитистички дискурс мислилаца који имају проблем са традицијом.
Реците нам нешто више о својојкњижевној каријери и својим досадашњим успесима. На који начин су философија и теологија инкорпорирани у Ваше књижевно ствалаштво?
Кроз теологију и философију дошао сам до Лепоте. Мој credo је credo Достојевског. Лепотом су и философија и теологија инкорпорирани, како рекосте, у моје стваралаштво. Студирао сам византијску философију у класи генијалног Богдана Лубардића. Тај одсек је нажалост укинут Што се тиче моје књижевне каријере све зависи шта под њом сматрамо. Да ли уметничко дело чини уметника, или обратно? Тек ове године, као што рекох, почињем озбиљно да објављујем – са једне стране, моја књижевна каријера почела је са мојих осам година, са друге, она почиње тек ове. Зависи из ког угла се посматра. Поезија коју пишем наишла је на углавном јако добру рецепцију код аутора и књижевне критике. Објављивао сам своје песме у свим важнијим електронским магазинима бивше Југославије.
Иначе, када већ говоримо о писању, бавио сам се журналистиком релативно озбиљно. Писао сам неко време за наш НИН, но новинарство је за мене врста компромиса. Говорим о себи, не генерално. Зашто да не кажем и да се бавим борилачким спортом. Многи уметници су се бавили, не само ја. Рецимо, мој добар пријатељ је наш сликар Владислав Шћепановић. Он је одличан боксер и мајстор џудоа, али и професор сликања на Факултету примењених уметности у Београду. Такмичио сам се у Европи, Америци и Русији. Тренирао сам са легендама борилачког спорта. Живео сам од тога неко време. Добијам сада савете од неких, да не говорим о том делу своје личности. Зашто да се стидим, и Црњански се тукао по улици и радио као обућар. Ја се бар не бијем на улици него на струњачи, да се нашалим мало. Моја некадашња супруга је Рускиња, она је професорка славистике у Америци. Са њом имам ћерку Дивну. Живели смо у Чикагу. Тамо сам за пријатеље стекао интересантне личности, углавном Русе који су предавали на разним универзитетима. То су генијални људи. Руси су дубок и луд народ.
Да ли имате песничке узоре, било у српској, било у светској књижевности? Да ли је нека песничка књига оставила посебан утисак на Вас?
Песник као Момчило Настасијевић рађа се једном у хиљаду година. Оно што је Достојевски у прозном изразу, то је Настасијевић у поезији. Он је песник тишине. Мистике, у најбољем смислу речи. Кроз Настасијевића се созерцавају мелодије и светлост којe су нам, због огрубелости срца иначе недоступнe. Немојте се уплашити, кроз Настасијевића се може осетити светост. То је Достојевском још једино пошло за руком, додуше на други начин. Када читате Настасијевића и Достојевског видите да су искуствено доживели мистична стања и надахнућа о којима пишу. Имао сам прилике да упознам чувеног Старца Јефрема Аризонског (о Старцима је Достојевски писао у Карамазовима), верујте да иста енергија струји кроз монаха Јефрема, дела Момчила Настасијевића и списе Достојевског. Настасијевић је беспрекоран када је реч о форми. Нажалост, моги стручњаци за Момчила Настасијевића заробили су се у анализи његовог израза, пренебрегавајући и губећи из вида суштину и њен ехо. После Моме, ту је свакако Паул Целан. О дивног ли бића! Довољно је само да видите његов поглед па да вам буде јасно о каквој је души реч. Таква нежност, такав непатворен израз, таква страдална лепота. Јевреји су велики народ! (У Америци сам се нагледао хиљаде различитих култура – нама су најсличнији Јевреји и Грци.)
Целан ми је можда и ближи од Момчила. Такве дубине могла је да осети само мученичка личност. Сазревајући, Целан је у изразу неразговетнији и мрачнији. Али какве тајне људске душе открива човечанству Целан. „Tenebrae“ је једна од најлепших песама Христу, у светској књижевнсоти. Велики је Целан, један од највећих. Паул Целан је имао дар да очисти стих. Употребљавао је неретко јако прљаве слике, изразе који би кроз ехо његових песама, дo нас долазили као тепање. Целан вас својим завршним стихом оставља без даха, делује као да је нагло прекинуо, а онда одједном, схватите да је већ све речено и то речено почиње да одзвања и да вас буди. Црњански је мој велики књижевни узор. Често волим да се нашалим: моја вера је вера једног Достојевског, а политичка убеђења, космополитизам и патриотизам једног Црњанског. Шала је једино у томе што се не могу, нити се желим поредити са ова два титана. Црњански је величанствен песник. Рекао бих, песник свиле. Његов израз је пун боје, мириса и мелодије. Ја се не слажем са Владимиром Буричем да је слободним стихом укинута мелодија у класичном смислу. Код Црњанског или код Назима Хикмета, када почне песма, као да осећате тих звук оркестра однекуда. Затим нежни и величанствени Миљковић. Принц поезије. Дословно. Он је спојио генијалност и таленат. За мене је Попа, на пример, генијалан, али сув. Мој скромни утисак је да је Попа свршен у форми, беспрекоран, али празан суштински. Мислим да није продро у поезију. Миљковић насупрот, сав гори од милине. Код Попе нема умилења, а то је за песника основно. Миљковић је јако утицао на мене. Иронија је сада, да вам ја овде говорим као Нобеловац, а спремам се, практично, тек да објавим прву збирку. Но, мислим да имам право да причам, јер ja живим поезију и страдам због поезије од детињства. Да поменем модернисте. Сложио бих се са Црњанским да је Шантић много испред Дучића и Ракића. Нарочито Дучића. Код Дучића се често осети беживотни схоластицизам. Шантићева поезија је плесалиште кроз поља, херцеговачке улице, дворишта, острва, храмове и хареме. Шатнићев ритам је ритам севдалинки – судар турског и сефардског на словенском тлу. Кажу да је био ретко сетан човек. Ја му се дивим. Шантић не само да је својом мелодијом утицао на мене, он ме је некако у тој свој својој сети, на тих начин, разнео.
Један део свог живота провели сте у САД, каква су Ваша искуства из тог периода и како је америчка култура утицала на Вас и Ваше стваралаштво?
Као што сам рекао, имао сам прилике да се у Америци дружим са изузетним људима. Углавном Русима. То је парадокс. Да поменем само професорку Нину Грујанову, стручњака за руску авангарду, анархизам и за Хлебњакова нарочито. Са њом сам се спријатељио. Имао сам прилике да се у Чикагу дружим са руским песником Илијом Кутиком, блиским пријатељем Арсенија Тарковског, чланом петроградских песничких кружоокa. Данило Киш је говорио да су руски емигрант, које је затекао и упознао на Цетињу, имали толику духовну ширину, да су могли предавати сваки предмет, од латинског до органске хемије. Попуно исто искуство сам доживео у Чикагу са Русима. Са Нином сам проводио сате у дугим разговорима. У Аризони сам упознао чувеног монаха Јефрема Филотејског и Аризонског. Последњег познатог великог исихасту. Имао сам ту част да ме је Старац примио и да сам разговарао са њим. Тај сусрет никада нећу заборавити. У његовом присуству вам је све јасно, немате више никаквих питања и плаче вам се. Његове очи се на Литургији преобразе и их гледате, чини вам се да гледате у океан.
У Америци ми се родила ћерка. Ипак, не бих могао да замислим себе да живим тамо. Поред свега што сам рекао, Америка је за мене духовна пустиња – у сваком смислу. Моја душе је медитеранска.
Како видите поезију данас, да ли сматрате да је најбоља поезија већ написана или постоји простор за напредовање и у савременом добу? Како гледате на наступајући
трансхуманизам и дигитално доба и како ће се по Вама поезија уклопити у ово ново доба у које смо већ закорачили?
Морам да будем искрен. Ретко шта ми се свиди од савремене поезије. Са Браном Петровићем нестао је последњи познати велики песник. Ценим сваки поетски израз, али руку на срце, не памтим да ме је нешто дотакло. У савременој поезији дуго нисам наишао на ритам. На боју. На суштинске ствари коју поезију чине живом. Што се наших млађих уметника тиче, постоје јако талентовани људи, који се боре. Постоје уметничка гета на интернету. У последње време упознао сам се донекле са радом неколико млађих песникиња чија уметност је занаклон. То су углавном електронски књижевни часописи где се могу прочитати стварно добре песме, есеји и критички чланци.
Што се трансхуманизма тиче, сетио бих се Виктора Франкла, великог бечког психијатра, оснивача логотерапије. Када је у концентрационом логору остао го, без титула, историје, награда и признања, схватио је да је оно једино што има – немојте се уплашити речи која је данас највише злоупотребљена – љубав. Франкл је говорио дас у у гасне коморе људи улазили певајући псалме или „Оче наш”. То је најдубље оправдање поезије. У комуни у којој сам провео двадесет пет месеци били смо лишени свих дигиталних помагала. Верујте, тамо сам открио да ме техника у многоме спречава да дођем до себе. То наравно не значи да је техника нешто лоше. Човек је конформиста, склон је злоупотреби. Зато сам скептичан када је техника у питању. Иначе, уопште нисам конзервативан, напротив. Човек је биће игре, вечитог напретка. Верујем да ће поезија бити противтежа роботизацији и трансхуманизму.
Кажу да само две ствари компјутери неће бити у стању да ураде: да пишу поезију и да се моле.
Да ли у плану имате објављивање нове песничке књиге и који су Вам књижевни планови за блиску будућност?
Пре месец дана сам завршио своју збирку. Озбиљно сам радио на њој. Тражим издавача тренутно. Добио сам пар понуда, но ја имам на уму једну издавачку кућу. Видећемо. Књига обухвата неколико циклуса. Као и сваки уметник осећам се исцрпљено, дао сам себе у тој књизи. Мислим да је збирка необична и другачија. Можда је занимљиво да кажем, у својој поезији осећам испуњење „Писма видовитог”, Артура Рембоа. Многе песме које сам написао, испоставиле су се, у извесном смислу, чак пророчке. Реч је о томе, да силаском у танане, интуитивне дубине душе видимо архетипски и анахроно – ван нашим чулима знаних димензија. Та хиперсензибилност је дар, но уједно и проклетсво.
Хвала Вам на овом разговору. Позивамо читаоце да читају Вашу поезију и да Вас запрате на друштвеним мрежама како би могли да прате Ваше књижевно стваралаштво.
* Душана Мијушковића можете запратити и на друштвеним мрежама: