Поштована Барбара, хвала Вам што сте издвојили време да говорите за Културне новине.
Када сте се и како заљубили у писану реч?
Нисам свјесна тог тренутка. Ваљда је то ствар са љубављу: човјек не зна тачно да дефинише када и како му се она догоди, али када постане свјестан да му се јесте догодила, чини му се као да је она - као нешто потпуно природно - заправо одувијек и била ту.
Сваки аутор односно књижевник има неко своје сећање на тренутак када је открио свој дар за писање. Како је тај тренутак изгледао у Вашем случају?
Ако имам дар за писање, онда су га прије мене засигурно открили други.
Ако говоримо о некој професионалној односно званичној потврди да оно што пишем има неку вриједност, такву врсту потврде дали су уредници, који су читали рукопис моје прве књиге и на основу чије одлуке је рукопис и штампан, те је угледао свјетлост дана, што ми је изузетна част, имајући у виду едицију у којој је рукопис објављен. Ни данас немам прикладне ријечи којима бих изразила своју захвалност на томе. Једини начин је да наставим да пишем и тако његујем тај дар, који су они примијетили.
С друге стране, моје професорке српског језика и књижевности - још у основној школи, а касније и у гимназији - схватиле су да имам изражен смисао за формулисање мисаоних цјелина у реченице, за играње стилским фигурама и састављање писаних задатака (почевши од исказивања мишљења о прочитаној школској лектири, па до писања састава на задату тему), што су ми недвосмислено и отворено стављале до знања, на чему сам им такође неизмјерно захвална.
Рођени сте у Ријеци, како сада доживљавате тај град и да ли је у било ком смислу он утицао на Ваше књижевно стваралаштво?
Сјећање на Ријеку имају једино моји родитељи: тата, који је тамо отишао на школовање једнако као ја у Нови Сад и мама, која ме је тамо донијела на свијет. Имала сам само три године када смо се 1989. године вратили, тако да ја Ријеку не носим дубоко и јасно урезану у сјећању у том смислу да данас директно утиче на моје књижевно стваралаштво, али ми је свакако драга као приморски град.
Море одувијек волим и драго ми је што сам рођена на мору, како моји често кажу: као Венера из морске пјене. И наслов моје прве књиге упућује на то.
Завршили сте студије германистике. Шта Вас највише импресионира код Германа, њихове филозофије, књижевности, културе...? Какво је Ваше преводилачко искуство када је питању немачка књижевност?
Језик, као уређен систем граматичких појмова, има своја правила. Њемачки језик, баш као и српски, важи за онај, који није баш тако једноставно научити. Међутим, њемачка граматика и систем правила су изразито јасни и егзактни. Ништа није препуштено случају и све је врло прецизно дефинисано. Њемачки језик учим још од петог разреда основне школе и био нам је први страни језик, стога не чуди да сам га од самог почетка лако и брзо усвајала, јер кад су правила јасна, нема мјеста конфузији и просто упијате, а онда сам као фасцинирана гимназијалка страсно читала „Степског вука”.
На студијама је фокус нешто већи на њемачкој књижевности, него на њемачком језику (или се бар то мени тако чинило), а без обзира што, рецимо, наша књижевност има само једног Нобеловца, док их њемачка има више, њемачка и српска књижевност имају дугу историју врло блиских односа. Сјетимо се само Гетеа, који је сасвим случајно дошао у додир са нашом народном поезијом: била је то „Хасанагиница”. Гете је њом био очаран и на генијалан начин ју је превео у десетерцу, иако није знао наш језик. Јакоб Грим је прочитао Вукову пјесмарицу и одушевио се, па је по повратку у Берлин на књижевним вечерима њемачкој елити читао наше народне пјесме. Грим се упознао и са Вуком Караџићем и угошћавао га је у својој кући у Њемачкој, па је Вук чак проглашен и почасним доктором Јенског универзитета. Гете је о нашим лирским пјесмама говорио као о нечему бескрајно лијепом, које слове за бисер свјетске књижевности као „Пјесма над пјесмама” из Светог писма. Писана ријеч, књижевност и култура, ако је врхунска, има ту моћ да човјека лако опије.
Што се књижевног преводилаштва тиче, и ту имамо узоре и имена у историји књижевности, којима се можемо поносити: Шантић је сјајно преводио Хајнриха Хајнеа, кога је од страних пјесника највише и поштовао, а велики Бранимир Живојиновић, један од оснивача Удружења књижевних преводилаца Србије, заслужан је за највеће преводе њемачке књижевности на српски језик код нас: превео је Гетеовог „Фауста”, Шилерову „Марију Стјуарт”, Клајстовог „Принца Фридриха од Хомбурга”, сачинио је Антологију њемачке лирике од Гетеа до наших дана и бројна друга дјела.
Наравно, немогуће ми је поређење са достигнућима врсног Живојиновића нити то желим, али као књижевни преводилац фокусирала сам се на опус Нобеловца Хермана Хесеа: преводим са њемачког на српски и обрнуто његову никада до сада превођену прозу и поезију, коју објављује наша књижевна периодика попут панчевачких Свесака, шумадијских Метафора и других часописа, а често преведем и прозне одломке Франца Кафке, Бертолта Брехта, поезију Рилкеа.
Објавили сте две запажене збирке поезије. Представите их нашим читаоцима. Како бисте описали своју поетику и шта својом поезијом желите да поручите читаоцима?
Моја прва књига је кратка, рефлексивна, поетски набијена проза насловљена као „Зов океана” и објављена је као побједнички рукопис у едицији Прва књига Матице српске 2014. године. Моја друга књига је књига поезије. Носи наслов „Безгрешно зачета”. Том књигом, односно љубавним пјесмама у њој, покушала сам да на један, надам се, снажан и упечатљив начин љубав између мушкарца и жене и њихов међусобни однос, који је исконски, објасним кроз однос неба и земље, Бога и човјека, кроз Адама и Еву, преко библијских симбола. „Безгрешно зачета” је, ево већ годину дана од изласка из штампе, чини ми се врло добро прихваћена и од стране читалаца и од стране књижевне критике, што ме врло радује. Била је у трци за неколико књижевних награда за најбољу књигу поезије у Србији, а појединачне пјесме такође су овјенчане признањима за пјеснички квалитет код нас и у региону.
Шта за Вас лично представља поезија и на који Вас начин обликује и мотивише као личност?
Све моје пјесме настају неплански, стихијски. Немам контролу када ни како ће настати. Деси ми се да попут гејзира шикну из мене, па тако имам пјесму записану на полеђини љекарског рецепта за лијекове, у чекаоници амбуланте. Ја само испишем на папир оно што само од себе навире. У таквим тренуцима ничега нисам свјесна, понајмање себе саме. Понекад ми се чини да пишем увијек исте пјесме или да заправо пишем само једну једину пјесму.
Поезија је ритам мога бића, који кад чујем, кад га осјетим, немогуће ми је да га не пратим, да му се не препустим, да му се не одазовем. Поезија је начин на који пулсирам и не одвајам је од свог срца.
Да ли имате књижевне или неке друге узоре и шта за сада сматрате својим највећим успехом?
Узоре у смислу угледања на нечију поетику и жеље да личим на њу немам, али о неким утицајима и онима од којих сам учила се може говорити. Ту је прије свега Андрићева реченица. Нисмо имали и бојим се да ли ћемо више икада и имати приповједача као што је он. Једна његова реченица може да затвори све радионице креативног писања, које су данас - из неког мени чудног и несхватљивог разлога - врло популарне. Фасцинира ме Хесеова језичка питкост. У поетским оквирима волим Миљковића, Рилкеа, Шимборску. Највећим својим успјехом – ако говоримо о књижевности – сматрам чињеницу да сам успјела да чујем и препознам ритам пјесме мога срца и пођем му у сусрет.
Да ли у плану имате неке нове књижевне „авантуре” и шта је оно чему бисте у сфери књижевности волели да се посветите (или опробате), а нисте до сада?
Нове пјесме увијек навру, а да ме претходно и не питају, тако да их пажљиво и предано записујем. А оно што бих вољела да опробам свакако је дуга, приповједачка форма. Вјежбам је пишући за сада кратке приче.
И за крај овог разговора, да ли имате поруку младим генерацијама које тек стасавају или пак желите да изнесете неки свој лични став о нечему што сматрате важним у овом тренутку?
Стево Жигон једном је рекао да је смисао нешто што свако мора да открије сам и свако свој пут мора да нађе сам. Али, за оне младе генерације које тек долазе, а можда желе да се баве писањем, навела бих један одломак којим се Рајнер Марија Рилке 1903. Године обратио младом Францу Ксаверу Капусу:
„Питате да ли су Ваши стихови добри. Питате мене. Раније сте питали друге. Шаљете их часописима. Упоређујете их са другим пјесмама и узнемирујете се кад извијесне редакције одбију Ваше покушаје. Сад (пошто сте ми допустили да Вас савјетујем) молим Вас да све то баталите. Ви гледате споља, а то - прије свега - не бисте смјели да радите. Нико Вас не може савјетовати ни помоћи Вам. Нико. Постоји само један једини начин. Зароните у себе. Истражите разлог, који Вас позива да пишете, провјерите да ли је пустио коријење у најдубљи кутак Вашег срца, признајте себи да ли бисте морали умријети, ако би Вам писање било ускраћено. Но - прије свега - ово: упитајте се у најтишем часу ноћи: морам ли писати? Зароните до најдубљег одговора. И - ако би исти био потврдан - ако бисте једним јаким и једноставним 'Морам!' одговорили на ово озбиљно питање, онда градите свој живот у складу с том нужношћу. Ваш живот, и у најравнодушнијим и у најбезначајнијим часовима, мора бити знак и свједочанство овог нагона.”
Хвала Вам на овом разговору. Позивамо читаоце да читају Вашу поезију и да Вас запрате на друштвеним мрежама како би могли да прате Ваш рад.
ИНТЕРВЈУ ВОДИЛА:
Ана Стјеља
* Барбару Новаковић можете запратити и на друштвеним мрежама: