Горан Арсић, оснивач Удружења ВЕД
С каквом идејом, мотивацијом и циљевима сте покренули Удружења ВЕД?
Да најпре поменем неколико временско-просторних слојева. Још као дете био сам скоро непрестано окружен музиком, то јест врло често био сам у њој. То ми је било потпуно природно. Моји родитељи су свакодневно укључивали радио и сви у кући смо слушали лепу музику из свих крајева ондашње државе, а посебно се, осим врањанске, сећам македонских, босанских, шумадијских и косовских песама. Мајка би често запевала својим лепим гласом, а моја баба и ујак имали су савршен глас и слух. Ујаци би често засвирали и запевали. „Кад си био мали, тек што си проходао, отишли бисмо у кафану, тата и ја седимо, а ти би трчкао по њој и дошао до музичара, певачица те узме па у једној руци држи тебе, а у другој микрофон и тако пева”, како ми је мајка говорила.
Тада су музичари били господа музичари! Чувени мајстори, као што су кларинетиста Курта Ајрединовић и Бакија Бакић, а и многи други, са својим оркестрима били су потпуни посвећеници и само су се бавили музиком, то јест живели су музику. Изнад свега били су дивни људи, па онда ненадмашни свирачи. Овде се сећам изреке: „Свирка моја – образ мој!”, како је забележио Бора Станковић. Дакле, музика не као забава, не као бизнис и професија, не као „тезга”, не као такмичење и доказивање, чак не ни као виртуозност, него као светиња! Исто тако, у кафану се није ишло да би се ждрало, напијало и лудовало, него да би се уживало на леп начин. То је био породичан догађај – од бебе и мале деце до деде и нане, цела породица, па и читава фамилија би, скоро па ритуално, одлазила у кафану. Постоји много старих фотографија из разних врањанских породица на којима се то види.
Скоро свакога дана би се од негде чула музика у граду, неко би или вежбао или свирао на неком весељу. Често смо могли да гледамо како одређеног мераклију прати музика од кафане до куће. И то би био обичан дан, а не празник или неки званични повод. Не, него тако – за мерак!
У свему томе било је нечег дубоког, трансцендентног, скоро па мистичног. Као да ништа друго не постоји осим тих звукова, тих ритмова и мелодија, тих покрета одређене игре, ора, кола... Као да се цела васиона претварала у музику! Музичари пред собом нису имали ни ноте, нити диригента, напротив – врло често су свирали затворених очију, као да су се молили и славили постојање...
Диван човек, још из детињства пријатељ и комшија мога оца, професор књижевности Момчило Антић – чика Мома Клинчар, окупио је играорце, песмопојце и свираче и основао је КУД „Севдах”. Тако сам често гледао те душе како лебде кроз простор док играју и певају... Сви су се нечим бавили и негде радили, нико ту, срећом, није био школовани музичар.
Како је време ишло, почео сам да слушам разне музике из баш свих делова света. Упознао сам и често сам се дружио са одређеним великим музичарима, којима сам посебно захвалан што су ми откривали разне нивое и доживљаје музике, широм Балкана, а много пута сам имао и част да, као не-музичар, и свирам са њима.
То ме је подстакло да још дубље проучавам музику, говор и обичаје Пчињског региона, који је територијално мали, али богатством духа огроман са својим разним нивоима. Једног дана рекох себи: „Идеш којекуда по свету, а свој крај не познајеш довољно!”. Тако сам обилазио и снимао људе који су певали и свирали у разним околним селима, а поготово на високим планинама, у често тешко приступачним махалама (засеоцима), где су се сачували најстарији слојеви мелодија, ритмова и текстова песама. Мало по мало откривале су ми се гајде, дудуци, кавали, тамбуре, глинене тарабуке, ћеманета (лире), окарине... Касније су ми многи људи који су их свирали, или њихове породице, и поклонили те инструменте, дали на чување. Њих је могуће видети на најстаријим фрескама у нашим разним манастирима.
Овде ми се још нешто важно откривало. Наиме, као што је познато, у многим крајевима на исту мелодију пева се много различитих песама. У Врању и околини је обрнуто – на исти текст неке песме често има по две или три мелодије!
Поставши у потпуности свестан свега тога, са групом пријатеља основао сам Удружење грађана ВЕД – друштво за очување и неговање традиције. А и сâма та реч, као прастара, још из древних ведских времена, овде још увек постоји. Ретко се чује, али постоји. Означава оно најдубље знање, увид, спознају, заокруженост бића...
Које су то основне културне активности којима је ВЕД посвећен?
Од 2003. године, када смо се и званично регистровали, па све до данас, организовали смо много концерата, дружења, изложби, објавили неке цд-ове, књиге, снимили филмове..., сарађивали са разним сродним друштвима из Србије и иностранства, а неколико пута се десило да на позив наших амбасада и конзулата представљамо Србију на међународним фестивалима, у Риму, Грацу, сарађивали смо са школама, вртићима, библиотекама, Општином, правили изложбе тих старих инструмената, рукотворина, везова, ћилима... Преносили смо и делили ту нашу светињу и са децом и са одраслим људима, и званично и незванично.
Да ли сматрате да је Удружење испунило очекивања и да ли верујете да су људи у довољној мери упознати са деловањем овог Удружења?
Ми смо радили и чинимо све што је до нас. То су Град и Министарство само донекле разумели, тако да је остало још мнооого старих аудио и видео записа које ћемо да објавимо, као и неколико књига и филмова о музици Врања и околине.
Велики је број људи који су упознати са тим, али би било добро да то буде доступније још многим заинтересованим душама. Ко зна, можда ће некада поменуте институције имати више слуха, добре воље и свести о свим тим светињама које треба сачувати и пренети млађим људима и деци... Одређени број наших активности постоји и на интернету, Јутјубу.
Који су то најзначајнији пројекти из области културе и баштине које је Удружење успешно спровело?
Најпре смо објавили, како и доликује, аудио снимке старе неколико деценија. Наш учитељ и један од оснивача ВЕД-а, господин Бранко Митровић, снимио је све песмопојце, свираче и играорце у Врању онога времена (средином прошлога века). „Оћу да ви појем врањанско!” назива је књижице изузетног квалитета у којој су фотографије, подаци о снимљеним људима, текстови песама, објашњења старих и мање познатих речи и цд. У наставку смо објавили цд/двд „Музици с љубављу” – нас тројица смо свирали у прелепој старој згради Харемлука – кавал, ут и зарб. „Тајна звука и склад живота” од Инајата Хана, „Учити санскрит” (моја записана размишљања о језику и говору), неколико збирки песама и романа од различитих песника и писаца, а недавно и књигу из области философије од проф. др Србољуба Димитријевића Кума књиге су које је ВЕД објавио.
У неколико наврата добили смо подршку Министарства и Града, библиотеке „Бора Станковић”, и позиве од ОШ „Вук Караџић” и вртићâ, па смо организовали неколико изложби инструмената, предавања, пројекција филмова и изложби старе и ретке књиге. Значајна је и сарадња са Војском Србије – у договору са генералом г. Милосавом Симовићем и другим генералима, то јест са Гарнизонима у Врању и Нишу, организовали смо изложбу фотографија „Печал и Слобода” – Врање пре, за време и непосредно после Првог рата.
Посебно сте посвећени сакупљању и очувању старих инструмената. Када сте почели да сакупљате старе инструменте и који све инструменти чине Вашу колекцију. Да ли су негде већ били изложени и где?
Године 1990. од пријатеља хаџије добио сам на поклон земљану тарабуку са кожом, у наставку сам куповао и добијао на поклон разне инструменте и мале инструменте-украсе... Колекцију чине следећи инструменти:
1) Ударачки: тарабуке из Јерусалима, Туниса, Врања... Бендири и дефови из Ирана, Македоније и Југоисточне Србије, таблу из Индије, томбак (зарб) из Ирана, глинени ћупови за свирање, чинелице из Индије...
2) Дувачки: фруле, двојнице и дудуци из Србије, кавали и окарине из околине Врања, Македоније и Бугарске, бансури и фруле од бамбуса из Индије, неј из Ирана, дуваљке из Јужне Америке и Африке, дромбуља из Индије... „Пилче” - од глине израђена мала птица у коју се сипа вода, па се дувањем добија звук који имитира славуја.
3) Трзачки: 100 и више година стара тамбура коју је направио и свирао човек из села Старац недалеко од манастира Св. Прохор Пчињски, саз и тзурас из Турске, ћителије из Призрена и Прешева...
4) Гудачки: ћеманета/лире из Пчињског округа (Пчиња, Босилеград), понтска лира, критска лира...
Ова колекција традиционалних музичких инструмената (мале украсне гусле, лире, тарабуке) била је изложена више пута и то у Врању, Куманову, Мокрој Гори, Тршићу...
У ком смеру ће иди будуће активности Удружења ВЕД и чему бисте највише волели да будете посвећени у неко догледно време.
Да објавимо сав огроман материјал којег имамо – аудио и видео снимке, старе фотографије, књиге... и да све то пренесемо деци и младим људима.
Да ли у очувању културне баштине Врања имате неке узоре чијим трагом идете или трасирате свој, јединствени пут?
Бескрајно смо благодарни Момчилу Антићу и Бранку Митровићу, нашим узорима од којих смо много наследили и научили, а истовремено развили и своје начине. Диван је узор у својој људској добртоти, чистој љубави према музици и несебичном преношењу звучних лепота мој пријатељ и, у великој мери учитељ, Рос Дејли (Ross Daly) који је Ирац, али деценијама већ живи на Криту.
ИНТЕРВЈУ: Ана Стјеља
ФОТО: Лична архива