Поштовани Милоше, хвала Вам што сте издвојили време да говорите за Културне новине.
Објављивањем документарне прозе, односно књиге „По занимању: Ана Милош”, поприлично сте уздрмали српску књижевну сцену. Иако је испрва вест снажно одјекнула у свим водећим српским медијима, ипак реакција књижевне јавности је изостала. Да ли Вас то чуди и да ли мислите да ће кроз време ова Ваша књига нешто променити?
Издавач и ја имали смо план: у тренутку кад се књига појави у књижарама, треба да се појави и на адресама петнаестак књижевних критичара, уредника, и уопште „људи од књиге“. То се и десило. Од тих 15, њих четворо ми се јавило. Троје приватно, а један је испао цар и одмах пласирао вест на свом сајту Bookvar.rs. То је Милан Аранђеловић, који је и покренуо лавину коментара, махом по друштвеним мрежама.
Али, ево, већ два месеца касније, неки, назови „културни”, „естаблишмент”, илити „реномирани” „критичари” ћуте као заливени. Односно, то што су и написали, иде само њима на душу јер су толико непромишљено острашћени, па су подавали аутоголове, замерајући ми неке ствари које и сам проблематизујем у књизи. Дакле, или је нису ни прочитали, или су је читали са великим предоумишљајем.
Но, да не будем сасвим безобразан, било је и других реакција, и причало се, то јест, писало о књизи. Владимир Табашевић је написао садржајан приказ књиге и целог догађаја. Игор Перишић је у две-три емисије причао афирмативно о мени и мом делу. Гостовао сам код Мелихе Правдић у „Споровима у култури”, као и у културном дневнику РТС-а. Новинарка Н1 Тамара Огњановић је урадила супер интервју са мном, као и Александра Ћук за „Данас”. А на Euronews-у, у емисији „Cult”, Невена Петровић је припремила сјајан интервју/прилог. Било је ту и „неформалнијих” гостовања у подкастима и емисијама које нису стриктно везане за културу, да не набрајам све, иако сам им свима подједнако захвалан.
Књига је на тржишту тек 2 месеца. Преживела је изборе, а преживаљава и све ове награде, тако да мислим да ће се о њој још причати и писати. Па, ево, и ми то управо радимо. Самим тим, нешто и мења. Мене свакако јесте.
Ако се нека промена и догоди, коју промену бисте на српској књижевној сцени најрадије волели да видите? Шта је по Вама „Ахилова пета” савремене српске књижевне сцене? Да ли мислите да поједине књиге (или појединци) могу да мењају свет?
Наравно. Скорашња паљења светих књига по скандинавским земљама показују да је моћ књиге и даље веома јака. У неким крајевима света се губи глава за, из наше тачке гледишта, баналан стих. Заиста, један стих је довољан да узме живот.
У вези са Србијом: највећи проблем је баналност с којом се прилази књизи. Од издавачке машинерије, преко публике, до тога како је она и на којим местима пласирана. Вама данас за продају књиге више значи да вас једном на тридесет секунди подели неко познат на друштвеним мрежама, него ли да о тој истој књизи пише критичар у добром књижевном часопису, или новинама. А то је све због тржишта. Шта ће издавачу „реномирани” књижевни критичар који скида главе у неком тамо часопису, кад има инстант декапитаторе на један клик по друштвеним мрежама?
Од момента када сте ступили на српску (али и регионалну) књижевну сцену, писали сте под разним псеудонимима. У медијима (али и у својој књизи) покушали сте да објасните своје разлоге за то, како и зашто сте добили инспирацију за сваки свој алтер его. Понајмање сте говорили о себи. Ко је заправо Милош К. Илић?
На то питање немам одговор. Могао бих да напабирчим којекакве факте из приватног и професионалног живота, или да се представим одређеним светоназором, а за годину дана не бих знао које је то уопште писао. Писање и јесте потрага. И ја се тако стално тражим.
Да ли сте кроз псеудониме тражили себе и свој прави пут или је то био Ваш својеврсни „каламбур” који Вас је забављао у недостатку неких узбудљивих дешавања у свету књижевности?
Пре свега забава. Нажалост, немам много ту шта да додам. Има још по који разлог ту и тамо, али о томе пишем у „По занимању: Ана Милош”, па се не бих понављао. Поготово што је, заиста, забава оно што ме је највише мотивисало да измишљам све те псеудониме, аватаре, хетерониме.
Марија Милосављевић која се у јавности представљала као Ана Милош
Да ли Вам је у неком смислу жао што сте са књижевне сцене склонили Ану Милош, перспективну младу књижевницу у коју су многи „полагали наде”?
Наравно. Али шавови су већ почели да пуцају. Све више људи је сазнавало да је то Марија, а и доста њих је знало да сам то ја. Издавачи су постали подозриви. Претила је опасност да се Ана Милош нађе у сличном глибу као и ја, па сам искористио праву прилику да то пресечем обелодањујућом књигом.
Како бисте дефинисали или читаоцима представили свој књижевни дискурс. Одакле највише црпите инспирацију за своја дела. Које су то теме или друштвене појаве које највише привлаче Вашу пажњу као писца?
Породица је моја тема. То може бити „права” продица. Може бити професионална породица. Може, као у „Деци Недођина“, бити банда која представља породицу, али то је то. У предстојећој збирци прича – „Књига штампана у нула примерака” – акценат је на страху и уметности, али се већина прича дешава унутар породице. Рецимо, збирка поезије „говори град” је о импресијама о граду, али управо јој то и фали: људскости. Њена одсутност јесте у финкцији збирке, али мислим да би она била боља да сам и кроз њу покушао да провучем породицу, људе и међуљудске односе.
Да ли планирате да се некада вратите поезији или је проза оно чему ћете као књижевник бити посвећени у наставку своје књижевне каријере?
У ствари, ништа не планирам. Кад дуже времена не пишем, скупљам гомилу идеја, забелшки, стварам ликове, ситуације итд. И онда кад прође још мало времена, интуитивно се препустим ономе што ми се у том тренутку највише пише. Тако да следеће што излази, до краја фебруара надам се, јесте збирка прича „Књига штампана у нула примерака”. А већ радим на новом роману и сценарију за целовечерњи филм. Надам се да „Говори град” није последња збирка поезије коју сам написао, али ме не би чудило да тако буде.
Насловне корице за америчко издање романа
У којој мери Вас привлачи идеја да се остварите и на међународној књижевној сцени?
Немам илузија те врсте, дакле нимало. Неке приче су преведене на енглески, неке на француски, а роман „Деца Недођина” ће ускоро изаћи у САД. Међутим, на све то гледам пре као на занимљивост и још једно доста лично искуство више. Не мислим да ће ту бити „остваривања”.
Да ли Вам је објављивањем књиге „По занимању: Ана Милош”, условно речено, пао камен са срца, имајући у виду да сте годинама живели и стварали у својеврсној опсени. Како су се мењала Ваша осећања током трајања овог, да кажемо, књижевног експеримента?
Било ми је драго што је цео пројекат дошао до краја, и то мање-више како сам желео. Осетио сам потребу да напишем књигу „По занимању: Ана Милош” и то је значило да се ту игра завршава. Наравно, страшно ми је жао што ми није пошло за руком још две-три ствари које сам планирао. Међутим, у целој игри, експерименту, књижевној субверзији или како већ да назовем све то што се дешавало; дакле, у целом пројекту нисам био сам. Морао сам да мислим и на Марију, која се представљала као Ана Милош. И њој је било све напорније и досадније да то ради. Ушли смо предубоко у „сцену” и њено присуство је постало мандаторно у много ситуација у којима она није хтела да има удела.
Осећања су била разна, али углавном сам бивао усхићен. Понекад сам западао у мрачнија расположења, јер сам се константно сучељавао са испразношћу целог тог света. И колико год да сам га све време подривао изнутра, ипак ме је погађала огромна шупљина од које је сачињен.
Одломак из књиге „По занимању: Ана Милош”
Да ли осећате да сте некога издали или повредили овим својим потезом, или пак сматрате да је ово нека врста катарзе кроз коју сте и Ви лично, али и српска књижевна сцена морали да прођете?
Ако сам издао, издао сам искључиво себе, односно своја уверења. Колико год да је структура „књижевне“ „сцене“ у Србији племенска, мислим да ће нека колективна катарза или било шта слично мањкати. Али мени је довољно да је и један човек ставио прст на чело. Уз помоћ тог једног, ставиће и неки други, па трећи. Просто, за промене треба времена. И жеље да се нешто промени.
Шта би данашњи Милош К. Илић рекао младом Милошу који је на почетку свог књижевног пута. Да ли бисте нешто мењали или бисте све урадио исто, храбро, борбено и без компромиса?
Мислим да му ништа не бих рекао. Колико год да је нервирања и фрустрације доносио положај у којем сам био и у којем сам сад (на сасвим различите начине), не бих ништа мењао, пошто је све то довело до оваквог разрешења. Или боље, разрачунавања. А мени је оно било потребно и у личном и у професионалном животу. „По занимању: Ана Милош” је парафраза друге књиге – „По занимању самоубица”. Овим мојим симболичким самоубиством сам себи омогућио нови почетак.
Иако је данас врло тешко и незахвално било шта рећи, али шта бисте са ове дистанце, прошавши кроз своје искуство, поручили младим писцима?
Да ни по коју цену не слушају савете старијих писаца!
Хвала Вам на овом разговору. Позивамо читаоце да читају Ваше књиге и да Вас запрате на друштвеним мрежама како би могли да прате Ваш рад.
ИНТЕРВЈУ ВОДИЛА:
Ана Стјеља
* Милоша К. Илића можете запратити и на друштвеним мрежама: