Поштовани Дејане, хвала Вам што сте издвојили време да говорите за Културне новине.
Истакнути сте културни посленик, пре свега у свом граду Ваљеву, али се свакако Ваш рад вреднује и на српској те међународној културној сцени. Шта Вас највише испуњава, бављење књижевношћу, сликарством, уредничким радом или културним активизмом?
Хвала Вам на лепом уводу и најави. Почео сам са писањем поезије и то је и дан данас моја „примарна” уметност, начин на који се најпотпуније изражавам и далеко шире – начин на који живим. Потом је дошао стрип и сликарство и све друге „варијације“. Пишем прозу, хаику, драме, есеје, књижевну и ликовну критику, бавим се визуелном и експерименталном поезијом, мејл артом, перформансом, дизајном... Са Миливојем Костићем сам основао Арт групу „Црни креч” и објављивали смо истоимени часопис. Потом сам основао „АРТ групу АКТ” која има низ активности, а објављује и часопис за књижевност, уметност и културу „АКТ”. Низ година сам у Ваљеву организовао и реализовао Међународни уметнички фестивал, био сам учесник многобројних уметничких фестивала у Србији, Словенији, Македонији, Пољској, Италији... Уметнички сам директор Ваљевског стрип феста (који је међународног карактера). Водио сам едукативне програме. Објавио сам прву књигу дечјег хаикуа у Србији „Свитац трепну” – аутори су полазници моје хаику школе. Уреднички рад ми је јако битан, он је тежак, али су резултати сјајни. Сликарство је нешто очаравајуће – инспиративно, са магијским дејством. Културни активизам заузима значајно место у мом раду у култури – сасвим је другачије од већ поменутих делатности, али концепцијски, мотивационо и идејно уклопљен у основна поља функционисања уметничке матрице даје значајне групне „продукте” који исијавају на безброј страна. Одувек сам желео да своју уметност интегришем и ван граница Србије. Она се сама потрудила за своје место и ја сам задовољан – али са много абициознијим плановима у будућности. Ипак, ако морам да бирам, и то најпоштеније, на првом месту је књижевност, тј. прво поезија.
Представите нашим читаоцима свој досадашњи књижевни опус те шта Вас као књижевника највише инспирише?
Што се тиче књижевног опуса, када је моја књижевност у питању то је широка и разграната „тема”. Пишем поезију, прозу, хаику, есеј, драму, књижевну и ликовну критику. До сада сам објавио преко 100 ауторских књига, зборника, алманаха и антологија. Прву књигу поезије сам објавио 1991. Пре више од тридесет година. Истакао бих књиге за које сам награђен: „Томпуси точкови” (поезија, награда Шумадијске метафоре, 2003), „Преливи, отисци” (поезија, награда „Раде Томић”, Књажевац, 2009), „Дрхтавица одрастања” (драма, награда „Селимир В. Милосављевић”, Јагодина, 2013), Насмејане светлости (награда за животно дело Повеља „Карађорђе”, Младеновац, 2016), „Броде нове приче“ (хаику, награда „Боривој Буква”, Ријека, Хрватска, 2021). Имао сам ту част и привилегију да објавим заједничке књиге са следећим ауторима: Мирољубом Тодоровићем „Рана, реч и песма”, 2007, са Србом Игњатовићем „Жива књига”, 2007, са Пером Зупцем „Твоје давне речи”. „Бела пут” 2019; заједничке књиге сам објавио и са: Иваном Малек, Антониом Краљ, Радмилом Богојевић... Посебно бих навео књиге избора: „Пет кругова ватре” (приредио мр Душан Стојковић, 2004); „То плавооко небо” (приредио мр Срба Игњатовић, 2005); „Пре песка” (приредио мр Душан Стојковић, 2006); „Опит и људско” (приредио др Владимир Б. Перић, 2016); „Луди кругови” (приредио мр Душан Стојковић, 2016); „Насмејане светлости” (приредио мр Душан Стојковић 2017).
Приредио сам следеће антологије: „Изнад празнине” (антологија српског хаикуа, 2002); „Моћ чигре” (антологија српске поезије за децу, 2004); „Предјесенски интермецо” (антологија српског хаибуна, 2006); „Дубоки прозор” (акт антологија најкраће приче, 2007); „Одјек међу уснама” (хаику антологија, 2008); „Сусретања / Meetings (српско- енглеска антологија светског еротског хаикуа, 2008); „Облаци у најкраћој ноћи” / Clouds in the shortest night (антологија светског хаикуа, 2009); „Зрнца” (антологија најкраће приче на српском језику, са Душаном Стојковићем, 2011); „Гласници невиђеног” (антологија аутора рођених од 1970. до 1980. са Душаном Стојковићем, 2013); „Измаглица светлости” / Haze light (антологија светског хаикуа, 2014); „Антологија Поетикон” (антологија словеначких песника, са Душаном Стојковићем, 2014); „Бубе у глави” (антологија песама полуделих песника, са Душаном Стојковићем, 2015), „Дадаизам није мртав живела Дада Да Да” (антологија неодадаистичких песама, са Душаном Стојковићем, 2017); „Дубока светлост” / Deep light (антологија светске хаику поезије, српско – енглеско издање, 2020) и неколико антологија најкраће необјављене приче часописа „Акт”.
Књиге које су објављене ван Србије: Senke belih jedara / Sence belih jader / The shadows of white sails (хаику, српско-словеначко-енглески, 2006); „Шен (драма, српско- словеначки, 2007); „Човек на мосту” (поезија на пољском, 2008); Iščem obraz vode / My quest for the face of water (хаику, словеначко-енглески, 2008); Варнице по ободу пропланка” (проза, српско-словеначки, 2008); Odtisci (поезија на словеначком, 2012); „Прегласни океани” (поезија на бугарском, 2013); Klintsgaisma (поезија на летонском, 2013); „Шипурак, тамно мастило” (поезија, хрватско издање, 2013); An old pine (хаику, на тајландском и енглеском, 2014); El tiempo, el polvo (проза на шпанском, мексичко издање, 2015).
Поводом петнаест година мог књижевног рада 2006. године објављена је фотомонографија Мали Бог коју је приредио Далибор Филиповић Филип, а 2010. мр Душан Стојковић је објавио књигу критичких текстова и студија о стваралаштву Дејана Богојевића под називом Зрнасти снови. У новембру 2019. у библиотеци „Милован Глишић” у Мионици одржан је научни скуп о стваралаштву Дејана Богојевића. Поводом 30 уметничког рада Дејана Богојевића 2021. објављен је зборник са научног скупа: „Дубока светлост (с)нова” и алманах (књижевне и ликовне критике и есеји о стваралаштву Дејана Богојевића) „Чулни рубови сна”.
О инспирације је тешко и неприцизно говорити. Инспирише ме за писање много тога: снови и уопште стања магновења, инспирише ме и љубав али и бол. Некада, најчешће подсвесно и цитат неког другог аутора који је остао урезан негде а да у том тренутку не могу ни да се сетим где, кад и зашто. Потребно је доста читати да би се писало. Потребно је истаживати, екпериментисати. Битно је остати свој и кад је инспирација у питању.
Као сликар, постижете завидне успехе, како у Србији, тако и у иностранству. Како бисте описали своју уметничку визију и шта Вас највише мотивише да стварате? Шта за Вас лично представља уметности?
Поред сликарства бавим се стрипом, цртежом, мејл артом и перформансом, дизајном и све то треба имати у виду при анализи мог ликовног стваралаштва. Моја прва изложба слика-цртежа је одржана 1998. године под називом „Тајна броја 10” (иако сам
неколико година већ увелико стварао). Она је изазвала изузетно позитивне реакције. Одјек те изложбе ме итекако мотивисао. Те слике-цртежи настали у том периоду актуелне су и сада и оне јесу симболи по којима се препознаје моја уметност. Уследиле
су бројне самосталне изложбе у земљи и иностранству (до сада 74 самосталне и преко
300 групних). На њима сам излагао: слике, цртеже, стрип, мејл арт, фотографију, колаже, визуелну и експерименталну поезију, објекте... Имао сам изложбе у: Пољској,
Словенији, Хрватској, Црној Гори, Македонији, Тајланду, Мађарској, Италији, Холандији, Бразилу, Немачкој... Постао сам члан Удружења стрипских уметника Србије (по позиву) и Удружења ликовних уметника Србије.
Када је сликарство у питању слике почињем да градим од случајног наноса боје на платно, потом обликујем властите трагове. Настају најразличитији облици које повезујем у острвца – мање целине које наново, вођен инспирацијом унутрашњег бића повезујем и / или разграђујем стварајући нове пределе маште из којих израњају свеже истине о тренутном стању мог ума, осећања, и свих других фактора који утичу на стварање дела – та магија траје и по завршетку слике. Др Владимир Б. Перић је приредио књигу Дејан Богојевић или неспутана свестраност (2019) која садржи ликовно-критичке текстове о мом стваралаштву. Награђен сам за сликарство у Скопљу, за стрип у Велесу, за визуелну поезију у Бразилу.
Мотивација за стваралаштво је потреба да у датом тренутку, док слика настаје, испољите сва своја осећања, пројекције истих – да давањем добијате. Самим тим постајете богатији најразноврснијим упливима вама непознатих стваралачких порива. Дајете себе – упознајете себе. Све делите са другима и магија је потпуна. За мене је уметност начин живота или сам живот. Без стварања не може да прође ниједан дан. И ако се деси да прође, тај дан није потпун. Сваког тренутка уметност ме чини бољим човеком. Научила ме је да вредности у животу поставим на право место, да занемарим мање битне појаве које муте воду. Да уживам у чистом извору. Извору постања.
Једнако сте активни и као уредник неколико часописа. Представите нам тај сегмент Вашег рада.
Часопису ме интересовали од самог почетка бављења књижевншћу. Периодуку сматрам изузетно важном за представљање и присутност сваког писца. У младићким
данима са Миливојем Костићем сам основао алтернативни лист – часопис „Црни креч” који је обухватао кратке књижевне форме и стрип. Потом, 2001. сам основао часопис за књижевност, уметност и културу „АКТ”, једини такве врсте који у Ваљеву излази у континуитету већ 22 године. Има велики број сарадника из Србије, окружења, Европе, али и света. Та међународна сарадња у којој је часопис „АКТ“ од самог почетка је изузетно важна за његов квалитет, свежину и трајање. „АКТ” је учесник је пројекта „Ревија у ревији” и до сада се часопис појавио на македонском језику и часопису „Корени“ из Куманова, на словеначком језику у часопису „Апокалипса” из Љубљане и на пољском језику у часопису „Текстуалија” из Пољске. Часопис „АКТ” у свом саставу има и три конкурса: Конкурс за најкраћу причу до 13 редова, Ваљевски средњошколски литерарни конкурс и конкурс за награду „Златно слово” – за најбољу књигу кратке прозе на српском језику која је објављена претходне године. Овогодишњи лауреат је Владимир Б. Перић за књигу „Етиде оп. 4”. Основао сам и интернационални хаику часопис „Лотос” (Ваљево, 1998) који је окупљао велики број сарадника и излазио је двојезично, на српском и енглеском језику. Наставио је своје трајање кроз интернационалне хаику конкурсе (до сада их је било 9) који су не ретко били и највећи у Европи. По оснивању Хаику друштва Србије, чији сам један од оснивача и председник почео је да излази интернационални хаику часопис друштва под називом „Цвет шљиве” (2008), који је после неколико година паузе почео поново да излази. И 2013. године сам основао часопис за поезију и поетско „Тенсо”, чији сам главни уредник. Овај часопис је специјализован за поезију. До сада се појавило десет бројева.
Оснивач сте и организатор ликовне колоније „Ехо, рубови”, реците нам нешто више о настанку саме колоније, као и нешто више о изложби са сликарске колоније која је недавно одржана. Како видите савремену уметничку сцену данас?
Поред активизма у сфери књижевности, сасвим природно се појавио и активизам у сфери ликовности. Поред приређивања заједничких изложби природно је дошло и до оснивања ликовне колоније. Одувек тежим да окупим уметнике, књижевнике, сликаре, младе... око идеје и мотивације која нам може бити заједничка или блиска. Кад говорим о ликовној колонији, прво сам имао жељу да са неким сликам (дружење, размена идеја и енергија, контакти, повезаност) и да то „нешто“ по завршетку изложимо (направимо изложбу – као крајњи резултат). Назив „ЕХО, РУБОВИ” је настао спонтано, односио се на део једног мог стиха. До сада је ликовна колонија имала 9 сазива и све су биле интернационалног карактера. Прва је организована у Робајама (село које припада општини Мионица, а близу је и Ваљева) где имам родитељску кућу и лепо двориште. После смо мењали места, али се од Ваљева нисмо
удаљавали. Једна је организована на Дивчибарама, већи број поред реке Градац у Ваљеву. Поред ваљевских ликовних уметника (Јелена Лазаревић, Марија Вукосављевић, Жељко Виторовић, Тамара Пантић, Дина Станимировић, Милан Хрњазовић, Катарина Остојић, Јованка Божић, Данијела Богојевић, Милица Илић Гачић, Данијела Падејски, итд) који су чинили окосницу сваког сазива колоније, ту је веома значајна уметница из Београда, Драгана Грујичић, која је учествовала на највише сазива, затим позната уметница из Новог Сада, Марија Јевтић, Драгана Купрешанин, Зорица Обрадовић из Београда, Мирослав Мунижаба из Сремске Митровице, Зоран Игњатовић и Јасминка Мима Васиљевић из Крагујевца, Милица Алимпић Илић из Шапца, Зоран Тодоровић Тодор из Смедеревске Паланке и многи други. Из иностранства: Стојан Шпегел из Словеније, Humberto Ortega Villasenor из Мексика, Елина Адрешина из Русије, Илкер Даналов из Бугарске, Владимир Здравески, Златко Крстевски, Александар Џинго из Северне Македоније, Natalie McCartthy из Аустралије, итд.
Ове године је уприличена изложба учесника и пријатеља ликовне колоније „ЕХО, РУБОВИ” (првих девет сазива) која је одржана у време летњег фестивала у Ваљеву – 35. Тешњарске вечери. Као аутор изложбе имао сам тежак задатак да направим избор 40 радова ликовних уметника из 12 земаља. Изложба, поред представљања досадашњих резултата кроз радове аутора и њихове поетике имала је за циљ да најави, јубиларну, десету ликовну колонију која ће се одржати наредне године. До сада је ликовна колонија имала скромну финансијску помоћ, имало је година када ту помоћ није имала, али је ипак опстала, у славу уметности. Сматрам да после оваквог представљања и богате збирке, ликовна колонија „ЕХО, РУБОВИ” заслужује истинску
подршку и финансијску помоћ. Значајно ми је и што сам члан још два репрезентатимна национална удружења: Удружења стрипских уметника Србије (по позиву) и Удружења ликовних уметника Србије. Што се тиче савремене уметничке сцене данас тешко је изнети било какав став. Велики број пројеката, изложби, перформанса, концептуалних догађаја, ликовних колонија, интермедијалних пројекција – и све то презентовано на бројним мрежама, довело је до тога, усуђујем се рећи, да не видимо дрво од шуме. Ја само могу рећи да је битнији маркетинг од квалитета уметничког дела. Дело је роба, уколико је „фирмирано” скупља је.
На које своје досадашње уметничке (било књижевне, ликовне или уредничке) пројекте или успехе сте највише поносни?
Пре свега, поносан сам што у уметности (коју, на моју радост, не можемо сврстату у мејнстрим) опстајем активно све ове године – а то је једино могуће ако останете верни себи и одбаците све компромисе. Поносан сам на три међународне антологије хаику поезије у којима сам једини представник Србије: The Humors of Haeku (Енглеска, приредио David Cobb), The Scent of Music (Холандија), Erotic Haiku (Јапан / САД, приредио Hiroaki Sato); на оснивање и трајање часописа за књижевност, уметност и културу „АКТ“ и његово укључивање у међународни уметнички пројекат „Ревија у ревији”; на научни скуп о мом стваралаштву који је одржан и библиотеци „Милован Глишић” у Мионици, а потом објављеном зборнику са тог скупа: „Дубока светлост (с)нова”; на оснивање и вођење два интернационална хаику конкурса која су најистакнутија у Европи: „Лотосов хаику конкурс” и Хаику конкурс за награду „Радмила Богојевић”, мексичко издање моје прозне књиге: El tiempo, el polvo, на бројне награде и посебно на преводе мојих књижевних радова на двадесет језика.
Да ли у плану имате неке нове уметничке пројекте и да ли имате неку поруку за младе ствараоце, било књижевнике или уметнике?
Увек су нови уметнички пројекти присутни. У штампу ускоро улази Антологија српског хаикуа под називом „Чуваркућа”, а издаће је Пресинг из Младеновца. Реч је о до сада најобимнијој хаику антологији која није заобишла најуспешније хаику записе и мање познатих песника, а смело је пригрлила и младе песнике који се још проналазе у овом жанру. Такође, у припреми је и избор из моје прозе – обиман и репрезетативан. Ту су и ликовне изложбе, Стрип фест и много тога још. А већи део досадашњих и будућих пројеката не би био могућ без несебичне помоћи моје сестре Данијеле Падејски и моје супруге Данијеле Богојевић.
Младима бих поручио да буду своји, доследни и упорни. Да сваким даном, и сваким
својим делом постепено освајају слободу, уметничку и сваку другу. То је дуг процес,
али једини могућ.
Хвала Вам на овом разговору. Позивамо читаоце да надаље прате Ваш уметнички рад, посете Ваше изложбе и читају Ваше књиге и часописе.
* Дејана Богојевића можете запратити и на друштвеним мрежама: