Поштована Ана, хвала Вам што сте издвојили време да говорите
за Културне новине.
Повод за овај наш разговор је недавнa промоција Вашег романа „Моја љубав Никола Тесла” (Лагуна, 2021), који заправо представља допуњену верзију истоименог романа објављеног 2013. године. Централна личност, односно главна јунакиња романа је Американка Кетрин Мекмехон Џонсон те платонска љубав коју је гајила према Николи Тесли. Ко је заправо била Кетрин Џонсон и у којој мери се ова верзија романа разликује од оне објављене 2013. године?
Да ли бисте укратко могли нашим читаоцима да дочарате однос Кетрин Џонсон и Николе Тесле те начин на који је ова Американка оставила траг у животу најславнијег српског и светског научника?
Кетрин МекМехон Џонсон је била супруга Роберта Андервуда Џонсона, песника, уредника часописа „Век” и амбасадора САД-а у Риму. Њихов дом у Њујорку је био стециште познатих писаца, уметника, научника и политичара, а један од редовних гостију је био и Никола Тесла. Но, он је имао посебно место у срцима свих чланова породице Џонсон (чак и деце Овена и Агнес), као и они у његовом. У неку руку су они били његов дом, уточиште, пријатељи и рука спаса у најтежим ситуацијама. Кетрин је била заљубљена у Теслу, али је после тих првих осећања која су је сасвим освојила прешла дугачак пут – од патње због спознаје да је Тесла „ожењен науком”, преко наде, нестанка наде до зреле, пријатељске љубави и духовне посвећености. Била је пуна живота и верујем да је њена душа била Теслин женски, емотивни део, бар у неким тренуцима.
Нова верзија романа је боља, захваљујући уредници Лагуне Дубравки Драговић Шеховић која је оштрим оком сугерисала шта је потребно избацити а и мудро је (и суптилно) дала савет шта би требало мало дорадити, те је сада роман компактнији и ефектнији.
Осим што сте се бавили Теслом и његовим животом, као књижевница, такође сте и одржали неколико предавања о његовом животу, између осталих и у Филаделфији (2010). Шта Вас је толико заинтригирало у вези са Теслом, и која страна његове личности и живота Вам је представљала највећи изазов за истраживање, а потом и писање? Колико је заправо било тешко написати један овакав роман, имајући у виду саму тему и изворе на које сте се ослањали те какве су реакције читалаца романа и публике која је слушала Ваша предавања?
Тата, наставник математике и физике и проучавалац граничних подручја науке и Космоса, ми је пренео љубав према Тесли и жар према истраживању његовог живота. Заједно смо гледали телевизијску серију у којој га је маестрално глумио Раде Шербеџија и препричавали сцену из Будимпеште у којој Тесла у бљеску светлости и на сасвим духован начин схвата решење за обртно магнетно поље. Такође, у часопису „Галаксија”, на који је мој тата био претплаћен, први пут сам видела чланак о Кетрин Џонсон. Њена фотографија ми је остала у памћењу и у срцу. Тесла је био чаробњак и геније, а она жена која га је највише волела. Желела сам да истражим и срећу и поноре једне душе која воли, а зна да јој љубав никада неће бити узвраћена. Желела сам да видим постоји ли решење и нашла сам га. Споља гледано, било је тешко написати овај роман, али ако неко деценијама жели да то уради и ако да све од себе, чак и оде у САД и Рим да истражује, да последњи атом своје снаге јер ту тему воли, онда није тешко. Тешко је када се посматра са стране и било је изазовних момената, али када се ради оно што се воли ништа није тешко, у суштини.
Из Вашег књижевног опуса се може закључити да су Вам најпривлачније теме из српске историје, али и животи знаменитих жена попут Јелене Анжујске и Даворјанке Пауновић. Шта је оно што Вас је привукло да истражујете животе ове две жене из различитих историјских епоха и да ли сте имали неке књижевне узоре када је у питању писање књига инспирисаних историјским личностима и догађајима? Да ли постоји још нека знаменита личност српске или светске историје која заокупља Вашу пажњу и о којој бисте волели да напишете роман?
Велики део мог стварања јесте посвећен описивању живота људи који су оставили траг у историји, мада ме првенствено занима да опишем њихову веру, страсти, чежње, наде и борбе. И Јелена и Даворјанка су их имале, свака на свој начин. Ценим и волим животе који се нису никад предали, који су препуни бура али ипак су опстајали, људе који су имали своје циљеве и који су у њих веровали, ма која идеологија им је била основна полазница. Инспиришу ме људи који се нису предали струји обичног живота, већ су од њега нешто и направили.
Романи о Јелени Анжујској, Даворјанки Пауновић,
Александру Обреновићу и Драги Машин
Не бих рекла да сам имала директне узоре, историјски роман волим од када знам за себе, у свим његовим облицима, од дела Александра Диме Оца до Лоренса Стерна. Волим романсиране биографије, историјске авантуре и сентиментално-филозофске бравуре из прошлости. Пошто време не постоји, сви ти животи су, у ствари, вечно ту а за роман су прикладни јер су заокружени, земаљски круг се затворио. Писац је ту да им дода звездани прах за још дубљу и значајнију вечност.
Писали сте и кратке приче о Београду (објавили сте књигу „Београдске мајске приче”). Иако рођена Крушевљанка, чини се да Вам је Београад у срцу. Како видите Београд као књижевног јунака или место које вековима побуђује пажњу истраживача, писаца и путописаца. На који начин Вас је Београд инспирисао као писца? Која је то најзанимљивија прича (или место) у Београду које бисте посебно издвојили?
„Београдске мајске приче” је прва збирка прича о нашем главном граду, а „Београд је љубав” је друга. Драстично се разликују по сентименту, но, заједнички им је, наравно, Београд. Крушевац ће увек бити у мом срцу као родни град. Београд је мој дом и место у коме сам ја постала стварно ја. Он ми је дао све јер сам га волела и јер га волим. У њему живе људи уз чију помоћ и уз могућности које су долазиле уз моје залагање сам кренула путем остварења сопствене животне мисије – писања. Београд је место у коме онај ко довољно дуго и искрено тражи може наћи своју душу.
Књиге инспирисане Београдом
Издвојила бих причу која је настала после издавања друге књиге, из серијала прича о Београду које сам објавила на свом сајту. Зове се „Булевар ризика” јер већ неко време живим у близини Булевара Краља Александра, некадашњег Булевара револуције и свакодневно доживљавам многе догодовштине описане у њој.
Себе сте описали као „списатељицу са стилом”. Који је по Вама то идеал савремене књижевнице, и који су то све елементи који је одликују? Као књижевница и новинарка, али и маркетиншки стручњак, како видите позицију књижевница данас и да ли сматрате да су жене које пишу једнако заступљене у свету књижевности као што су то мушкарци и да ли имају једнаки третман у медијима? Да ли смо u свету књижевности који је некако одувек био резервисан више за мушкарце, постигли родну равноправност или је до ње још увек дуг пут?
Вратићу се на тату – он ме је учио стилу од раног детињства. Задавао ми је теме за писање, научио ме је да читам без срицања, сопственом методом, сецкао је исписане реченице које је сматрао посебно стилски лепим и задавао ми задатак да речи што боље поређам. Мислим да имам специфичан и добар стил писања. Но, када кажем „списатељица са стилом”, не мислим искључиво на стил писања, већ на стил живота који подразумева да човек уради све за оно што воли да ради и да зна да ужива у животу, као и када да каже „не” а када „да”. Такође, да се труди да не губи време, већ да буде продуктиван. Стил се види на сваком кораку и у свакој речи човека.
Мислим да жене нису мање заступљене од мушкараца и да су се (са правом) избориле за своју позицију и у самој књижевносит и у медијима. Вратићу се и на тему Даворјанке Пауновић – она и њене другарице су биле заслужне што је „женско питање” уведено на велика врата после Другог светског рата. Избориле су се да жене могу да наслеђују имовину свог оца, као и да буду министарке, амбасадорке, новинарке и све остало што пожеле. То је један од разлога зашто сам им неизмерно захвална.
Пишете и духовне приче. Како сте конципирали те своје приче и шта Вас у духовности највише привлачи, као аутора? Да ли смо данас мање духовни и шта би по Вама савремени човек требало да уради како би достигао виши степен духовности?
Духовност је моја најважнија тема и моја мисија. Да ли је индиректна (кроз романе, јер је увек у основи, на крају крајева и на почетку почетака, она) или директна (као духовно-лајфкоучинг (али никако наметљиво!) искуство), мање је важно. Духовност и вера су питање свих питања а уједно су и сви одговори. „Директне” духовне приче увек пишем из сопственог искуства, никада ништа не прерађујем, не пишем опште ствари, већ преносим оно што сам доживела кроз учење и раст.
Не знам, могуће је да је „поплава” разноразних духовности довела до мањка оне суштинске, мада мислим да није мој задатак да то процењујем. Одговор на питање шта би човек требало да уради је једноставан – да што више чита Нови завет. То је књига над књигама и у њој су сви одговори.
Да ли тренутно радите на неком рукопису и шта читаоци могу да очекују од Вас у будућности?
Да, и велики део је већ завршен. Као и увек са сваком мојом новом књигом, биће то нешто сасвим ново – од теме до стила. Овог пута, чини ми се, биће највећи заокрет који сам до сада направила, нови жанр. Мада, не без варијација на тему, тј. биће то нови жанр са мојим печатом. Главна тема је, у суштини, опет – вера и духовност.
Хвала Вам на овом разговору. Позивамо читаоце да прочитају Ваш роман „Моја љубав Никола Тесла” те интригантну приповест о једној љубави из перспективе Кетрин Џонсон.
* Ана Атанасковић је покретач и уредник блога „Само воли”.