Прича о настајању ове књиге и није сасвим обична. Списатељица на почетку наводи како ју је њен дугогодишњи пријатељ Драгољуб Драган Мартиновић наговарао да напише књигу о пријатељима, а како се она нећкала јер је имала зазор од писања још од своје прве књиге, иако их је дотад написала – пет. Од ње, сваки пут устрашене од тегобног посла – доста. Поготову у овом времену у коме људе све мање занима читање књига пошто им је савремено дигитално доба омогућило да несметано завирују у туђе животе, одмах, уживо, док посматрају разне емисије на телевизији које се могу подвести под заједничко име reality show...
Отежавајућа околност је била и та што је Стојана Гаровић Магделинић опет желела да напише сасвим друкчију књигу од оних које се пишу, али је због несклоности Срба читању дуго била колебљива. А онда ју је охрабрила једна реченица Иве Андрића: да ваља писати упркос свему.
И она је – преломила. Тако смо, на наше задовољство, добили једну лепу књигу о врлим људима који су били, или јесу, свуда око нас. Она је имала намеру, у овом случају, да напише књигу о мукама кроз које је прошла док је писала своју прву књигу. За јунаке те необичне књиге о пријатељима Стојана Гаровић Магделинић је изабрала оне људе који су јој највише помогли да издржи у слатком, али тегобом послу писања за који се определила поприлично касно, а од кога су је одговарали људи које је она сматрала блиским, пуни свакојаких страхова и предрасуда. А страхова има много више него људи. У сваком човеку чучи по неколико малих страхова што трепћу својим великим меким очима...
Зашто се Стојанина околина са таквом тврдокорношћу супротставља њеној потреби да пише о судбини своје породице и сународника? Из предрасуда! Ниједна жена у тој средини, у Рожајама, није писала.
Шта жена тражи у мушком послу и још паметује? Али, било је ту нешто још горе од патријархалне, горштачке, мушке надурености којој су се с одобравањем придружиле и жене. Новопечена списатељица латила се, по њиховом мишљењу, ћорава посла: истеривања правде. Хоће да пише о нечему о чему се није ни говорило.
Најзанимљивије је то што Стојана Гаровић Магделинић и није желеле да постане списатељица. Жеља јој је била да начини запис о страдању њене породице за време другог светског рата. Мајка јој, и деда, били су интернирани у албанско-италијанскe логорe у којима су провели три године. То ни у каквим, ни послератним документима није забележено. Њихово страдање прекрило је ћутање. Настала је мучна борба око писања те књиге јер је она превазилазила оквире породичне приче и задирала у верске, националне и политичке поделе једног наизглед аркадијског друштва. Када је, упркос свему настао тај запис о страдању њене мајке пре свега, пријатељи су јој предложили да га уобличи у роман, јер ће тако доспети до шире јавности. И она се дала на посао...
Та књига, Један могући живот, појавила се после много мука и стекла много непријатеља. Али и много више пријатеља међу писцима, историчарима, интелектуалцима уопште. Они су високо дигли рампу на списатељском путу Стојане Гаровић Магделинић и они ће постати јунаци једне нове књиге: ове књиге коју управо листамо.
Књиге имају своје законе и у њима се догађа оно што ви никако не очекујете. Што је ова књига написана тако како је написана, највише се изненадио Драгољуб Драган Мартиновић, професор електротехнике, велики поштовалац Михаила Пупина, човек који се посветио струји да би престао да је се плаши... и ком су подједнако биле блиске и руска књижевност и филозофија и медицина... Он је желео да Стојани Гаровић Магделинић буде подстрек и потпора, али не и да у њеној књизи о пријатељима буде један од главних јунака. Али, Стојана га је овде изабрала јер јој је био од детињства близак. Јер је био неко њен, што ниједна личност представљена у њеној књизи, ма колико јој блиска била – то није. Без његовог лика Књига о пријатељима била би непотпуна.
Текло време с пријатељима је у својој суштини – књига сећања и то не на један период у животу списатељице. То сећање задире и дубоко у детињство. У њега често бивају призвани и одређени догађаји из идиличне младости. У зрелом животном добу, када се већ отиснула у авантуру писања, она долази до нових сазнања и тада веома уверљиво говори и о историјским заблудама и преварама на којима је било грађено друштво у којем се развијала као личност, о прећуткивању историјских чињеница о српском народу... Многа од тих сазнања дугује људима са којима се сусретала у време њене страствене акрибије.
Једно од чврстих пријатељства о којима пише настаје баш у том периоду. Тада се развија и учвршћује њена пријатељска веза са историчарем, академиком Славенком Терзићем, свестраним интелектуалцем који је главни инспиратор њених истраживања историјске истине о породици, затомљене у конспиративном ћутању околине и блиских суграђана друге конфесије. Он је пронашао кључ да једна старица,
Стојанина мајка, отвори врата свога вишедеценијског ћутања: “Напиши ти то онако како ти мајка каже, па, ако не желиш да се то објави у облику књиге, ставићемо текст у архив Академије наука, да остане писани траг, што ће бити веома важно за историјску науку“, рећи ће јој у једном тренутку пријатељ из младости Славенко Терзић, и то ће постати императив који је распалио Стојанину истраживачку и списатељску страст. Био је то почетак настајања рукописа који ће тек касније постати роман Један могући живот...
***
Славенко Терзић је једна од најкомплексније представљених личности у књизи Текло време с пријатељима. Он је приказан као човек потпуно предан историјској науци, демаскирању њених, пре свега политичких, фалсификата и утврђивању праве научне истине. У том страственом трагању за истином за њега је најважније сазнање да, повремено, историја није оно што је написано већ оно што се заиста догодило, а што је њеним записима замаскирано, изокренуто у супротност, изврнуто наглавце... Са искривљавањем или прећуткивањем историје иде напоредо и затирање географије и тако нестају храмови, црквишта, куле, читави градови... Њихова имена замењују друга, од којих почиње нека друга, лажна историја... А о томе су настале бројне књиге овог неуморног историчара... Његова предавања, књиге и разговори с њим основни су извор сазнања до којих долази Стојана Гаровић Магделинић док пише своје књиге. Први човек коме је поклонила свој првенац Један могући живот, био је Славенко Терзић: „За све остало што се и касније дешавало у мом књижевном раду, којим сам наставила да се бавим, највећу ʼкривицуʻ сноси Славенко Терзић“, написала је искрено С. Г. Магделинић.
Причу о Славенку Терзићу она завршава тако што га оставља усред новог посла на откривању запретане историје Старе Србије...
Текло време с пријатељима је нека врста Стојанине Аутобиографије о другима. Она се може читати као књига портрета, али и као модерни роман лабаве композиције о настанку и превођењу њених књига. У личностима које нам представља ауторка проналази оне особине које их чине великим људима.
Горостасног Вука Милатовића одликују благост, смерност, преданост послу, свестраност, креативност и организационе способности, систематичност, велике замисли и моћ да их реализује. Он је креативан и на макро и на микро плану: на једној страни је минуциозни лирски песник, а на другој – идејни отац прве (и за сада једине) филолошке гимназије.
Радојка Вукчевић је велики познавалац америчке књижевности, марљива и комуникативна, наклоњена својим студентима. Њена стрпљивост је бескрајна. Она својом благошћу разоружава и највеће намћоре.
Мирољуб Јоковић је честити ерудита посебно обдарен за језике, елоквентан, отворен, непосредан и комуникативан, немиран, енергичан и надасве критичан према друштву.
Милорад Блечић је углађен, префињен, гаји посебну љубав према српском језику и свом завичају Пиви – ковници језика, али и према Београду, човек који је украшен чашћу, истинољубивошћу и достојанством.
Заим Аземовић, бивши директор школе у Рожајама у којој је Стоја радила је песник, оличење доброте и оданости пријатељима, склон доброчинствима. Захваљујућу њему роман Оливера Стојане Магделинић стигао је до турског издавача.
Сафет Љајић, алијас Сафет Аталај је преводилац романа Оливера на турски језик коме је својствена велика радиност, љубав према језицима и новопазарском завичају, упркос великим недаћама које су га снашле у животу сачувао је у себи веру у људе.
Љубиша Рајковић Кожељац је лик обрађен са посебном љубављу: доктор књижевности, велики језикословац, истраживач фолклора, творац Речника тимочког говора, аутор стотинак књига поезије, прозе, књижевних критика, есеја... Стојана Гаровић Магделинић му је посветила доста пажње, као посебној, живописној личности. Једно време предавао је српски језик у гимназији у Рожајама на савршеној ијекавској варијанти српског језика на којој је писао и своје текстове за новине и часописе када је боравио на том језичком подручју. Са породицом Стојане Магделинић успоставио готово рођачке односе... Љубиша Рајковић Кожељац је прави
лик доброћудног, оптимистичног песника који живи у својој великој библиотеци, у сиромаштву које ће га на крају убити.
Славица Гароња је вишеструко обдарена особа: одличан писац и исто такав критичар разноврсних књижевних интересовања (поезија, проза, драма, критика), неуморан прегалац, особа према којој наша списатељица има највише поверења и са којом размењује своја најтананија размишљања о књижевности. Пишући њену биографију, а тиме једним делом и своју, ауторка је изградила лик самосвојне жене сигурне у своје
могућности и домете, упорне у остваривању својих замисли. Није пропустила да истакне да се Славица Гароња посебно залаже за афирмисање књижевних достигнућа жена у нашој књижевности: „Ја сам, по прилици, радознали и захвалан читалац, волим да идем путевима којима нико пре није ишао, и тако су некако природно – захваљујући „тајни“ у роману Исидоре Секулић Ђакон Богородичине цркве (2001) у мој фокус интересовања дошле жене – односно шта су све оне писале и написале на српском језику у протеклих 150 година. И истражујући некада потпуно непознате текстове (објављене, али и оне у рукописима, затурених и заборављених имена), доживела сам многа стваралачка надахнућа, али и спознала судбине књижевница чији су животи, сем што су се нашле у неким мојим фикцијским причама, већ готови синопсиси за романе и филмове, из чега су настале и обе моја научне монографије, Жена у српској књижевности (2010) и Жена и идеологија (2017). И тај концентрични круг истраживања, открића сасвим непознатих имена и дела књижевница се шири и данас“. Стојана Гаровић Магделинић Славици Гароњи сасвим
оправдано посвећује доста простора у својој књизи.
Рамиз Хаџибеговић је атрактиван лик. Стојана Гаровић Магделинић га описује као бриљантног студента Факултета политичких наука, који је био и друштвено активан, касније - високопозиционирани припадник југословенске службе безбедности, који се пензионисао на сопствени захтев. Разлог за напуштање „службе“ давао је пријатељима у једној реченици: „човек може да трпи до одређене границе...“ У свет се отиснуо са мајчиним аманетом: сине, сачувај част, поштење и углед породице. Тога се и данас држи. Рамиз Хаџибеговић је, ваљда, једини контраобавештајац, високи интелектуалац у српској књижевности. Са подједнаком страшћу пише есеје о хлебу и сузама, о воденицама и фармерицама, о Рожајама и Бијелом Пољу.
Исо Калач је најдраматичнија фигура у овој књизи. То је једина личност која је до краја потресена, скоро разорена братоубилачким ратом на просторима бивше Југославије. Кроз вешт дијалог с њим, Стојана Гаровић Магделинић гради лик овог трагично преминулог писца који је „умро под неразјашњеним околностима“ у Херцег Новом, пошто је протеран из Сарајева јер је објавио провокативну књигу Роман о Мухамеду. Током разговора растројени Исо Калач – који је за себе одувек тврдио да су његови корени, као и већине муслимана на бившим југословенским просторима српски – често пада у ватру када покуша да говори о породици која га се одрекла. Читалац пред собом има даровитог писца и критичара, доктора књижевности који преживљава страшну личну драму сваки пут кад покуша да о њој говори. Његова судбина је права последица прикривања историје о чему ауторка говори у поглављу о
Славенку Терзићу.
Најрељефнији у овој галерији ликова је лик Радослава Братића. Стојана Гаровић Магделинић га приказује као елегантног човека „неусиљене надмености“ пред којим је имала трему, осећала нелагоду јер му је однела рукопис своје прве књиге на оцену. Као ђак пред професором од којег му зависи животни испит. Први утисак је да је Радослав Братић строг, готово престрог, упркос препорукама са којима је код њега дошла - пораз. Враћа јој рукопис са напоменом да је добар, али за „личну употребу“. Када је средила рукопис, и дала му га поново на оглед, наредни сусрети су бивали све опуштенији, све док нису постали пријатељски. Од тада Братић се појављује као пажљив, доброћудан, лажно, тек ради хумора заједљив пријатељ, спреман да у сваком тренутку прискочи у помоћ и учини „шта треба“. Пратио је настанак и осталих Стојаниних романа. Највећу утисак на њега је оставила Оливера. Стојана га као лик укључује и у остале приче, тако да се појављује у различитим приповестима о српској
историји, о Херцеговини, о писању, понекад у већим епизодама, понекад у само неколико реченица као коментатор одређених збивања или дијалога, као саветодавац, носилац хуморног слоја у приповедном ткиву... Као добри дух који бдије над свиме што Стојана Гаровић Магделинић ради. Отуда могућност да се сасвим уобличи као лик са свим физичким и менталним особеностима које су га доиста красиле, онакав каквог су га познавали пријатељи и српска књижевна јавност од Херцеговине до Тимока... У бордо ролки и браон сакоу, густих бркова који би свако лице чинили строгим, а његово су, напротив, чинили благим, он се као какав демијург шета од поглавља до поглавља ове Стојанине присне књиге...
***
У књизи Текло време с пријатељима Стојане Гаровић Магделинић мешају се жанрови: од исповедне и мемоарске прозе до историјске и веристичке, документарне; од прича са драмском структуром (епизода са Исом Калачем) до сентименталне приповести (епизоде о Сафету Љајићу Аталају и Љубиши Рајковићу Кожељцу). То је у исто време и збирка биографија и роман који ће се довршити у неким временима која долазе. Добили смо једну књигу која ће се често прелиставати и прочитавати...