Од Орфеја до хероине која прашта Адаму
Песника Николу Трифића упознали смо као родољуба који се не устручава да прикаже реалну слику из садашњих и прошлих историјских дешавања. Никола Трифић је песник јединственог стила и истанчаног укуса за риму и метафору од којих је склопио препознатљиву форму стихова на које нису остали равнодушни мушкарци, а ни лепша половина овог света коју Никола велича.
Трифић је неко кога жене виде као њиховог хероја и заштитнка, тако се поступа према њима у својим песмама. У бројним савременим стиховима ретко можемо наћи песника који истински велича женски род, тако да је Никола Орфеј и Одисеј времена у коме је све пролазно и хладно, а људска душа испуњена трулежи. У таквим временима остаје само да се присетимо истине и праистинског, да прослављамо лепоту унутрашњег као што то ради млади нишлија величањем женског лика од њеног прапочетка до данашњег дана када јој се не прашта грех. Песник жели да да значај женској способности рађања и новог живота јер њен стомак је читава васиона. Стварност пореди са женом, не постоји идеална стварност као што не постоји ни идеална жена, једини кривац за то је нико више него само човек који бежи од стварности која је испред њега мислећи да ће у привидности пронаћи право решење. Но, у привидности ће изгубити слободу иако је стварност „бич наших снова” како наводи Трифић. Песник не жели међу првима да буде роб садашњем времену, што говори стихом „моје се семе у саксији рађати неће”.
Овај млади песник као да је већ живео живот пре живота, он је ту да својом мудрошћу и знањем, животним искуством буде вођа млађој генерацији мушкараца. То говори овим стиховима: мој крст је давно свој гроб видео, све твоје страхове ја сам давно умро, што значи да је живот калио његову душу од првог пуштеног плача и да се тај плач не може мерити са неискуством и младим животом. У стиховима видимо дух једног револуционара који жели промену али истовремено куди људски род јер очигледно не заслужује слободу и са разлогом је пао у Еденском врту, све то ради жеље за нечим другим. Трифић се пита ,, где је оно људско способно да рађа и воли" ослањсјући се на једну од Божијих заповести „љуби ближњега свога као самога себе” Жени пише на Змајев начин обраћајући јој се готово са његовим стихом „љубим ли те ил' ме безум гања”. Николине жене у песмама су његови штитови и његови демони. Мрачна страна женског лика је друга страна песниковог живота која је његову душу ломила и састављала пре ломљава. То запажамо у следећем примеру: „памтићу ово јутро које ме пробудило након смрти”. Он верује у праву љубав на хришћански начин. Само љубав је вечна упркос свим недаћама. Никола штити своју Пенелопу од онога лошег злог,сваке непромишљености и људског лика који показује очњаке према њој. Жена има снагу Атине и спремна је да опрости сваки грех али и мудро да зарежи како би сачувала свој идентитет и интегритет, невиност коју песник пореди са јагњетом. Жена у песмама има сентимент Нике са којим је песник спреман да се бори против времена и пролазности..
Поезија Барбаре Новаковић представља исказивање искрене љубави, не само између мушкарца и жене, већ и између света и песника. То је јединствен, али једноставан језик који се римује, који је мелодичан и зрео. Љубав о којој песникиња говори јесте она света божанска љубав коју нам је подарио Господ и која је невина баш као дете које је невино при рођењу и стварању. То је говорење чак и оној љубави коју је Господ имао док је стварао људски род.
Када је реч о њеној љубави према мушкарцу, та љубав се не срди и не свети, она прашта, а са друге стране шаље поруку да је љубав вољење пре вољења.
У збирци поезије су Барбарине песме безгрешно зачете управо из љубави због које је рођена и песникиња. Кроз религијске симболе она на загонетан начин анализира мушко-женски однос, остављајући истовремено простор читаоцима да на свој начин протумаче поезију, песникиња пише о љубави која је жртвована и жртвује се у суровом свету, празнини, хладноћи, тако што не тражи жртву од других.
Љубав је женског рода, али никако не можемо рећи да је поезија Барбаре Новаковић феминистичка, већ је женствена, јака, али не и сладуњава као што поезија уме да буде. Током првог читања, понеке песме би се могле тумачити као клетва, али су писане да буду молитва и похвала за љубав и о љубави. Она свом мушкарцу опрашта и што је можда крај друге, али та љубав је само физичко остварење, ту нема духовне нити, већ само привидна љубавна идила која се разликује од добро прерађене земље душе сапутника из које су клијале речи које служе за узор и препород.
Comentarios