Путовање у Светлост бродом који се зове Љубав
(Трагом романа „Моја љубав Никола Тесла”, Лагуна, 2021)
Када отвори корице књиге „Моја љубав Никола Тесла” Ане Атанасковић, читалац заправо креће на својеврсно књижевно путовање. Завирујући у странице имагинарног дневника Кетрин Мекмехон Џонсон (мемоарска проза као књижевни поступак ауторке), читалац путује ка Светлости (према Тесли све је светлост; у једном њеном зраку је судбина народа) бродом који се зове Љубав. На том узбудљивом путовању читалац спознаје себе и пролази кроз, само њему знану, трансформацију, ону коју можда ником неће саопштити нити је са неким поделити, али која ће итекако бити видљива. И управо је то суштина сваке добре књиге. Да нас обогати новим знањем и искуством, да нам отвори нове видике и приближи неке нове светове.
И пре него што крене са читањем самог романа, читалац у посвети на почетку књиге сазнаје када се и како српска књижевница заправо „заљубила” у Теслу:
„Посвећено мом оцу Станимиру Атанасковићу, који нас је напустио неколико месеци пре завршетка овог романа. Од њега сам наследила интересовање за научно, наднаучно, природно и натприродно, у његовом часопису Галаксија први пут сам, као сасвим мала, читала о женама које су волеле Николу Теслу. Знам да је и сада поносан на мене, ма где да је.”
Овај роман се може сагледати кроз призму три приповедачке равни. Прва је одмах видљива и јасно уочљива и односи се на романсирану биографију главне јунакиње романа Кетрин Мекмехон Џонсон те на њену платонску љубав према Николи Тесли. Друга је, пак, прича о Америци с краја 19. и почетка 20. века, а трећа је можда, свесно, а можда и несвесно постигнута феминистичка приповест односно стављање акцента на родну равноправности која ће, мада не у потпуности, своје уобличење доживети тек у 21. веку. У зависности од личног афинитета читаоца, или истраживачког поступка радозналог књижевног трагаоца, ова књига има потенцијал да се истражи са три горепоменута аспекта. Трагом личности Американке ирског порекла Кетрин Мекмехон Џонсон, заправо идемо трагом америчких жена из високог друштва у периоду када се, чини се, Америка највише развијала, и индустријски (материјално) и кутурно (духовно). Из њене проповести сазнајемо како је изгледао Њујорк, које су личности чиниле културну елиту тога времена, и каква је заправо била та Америка у којој је живео и стварао (напослетку и умро) српски геније Никола Тесла.
„… Њујорк је остао у бело-жутом одсјају. Где год да одеш, тај град-моћник ће остати на свом месту, несвестан твог личног малог одласка… Кад се улази у Њујорк, истински се плаче од среће. То је дух који стално расте… Њујорк и даље има онај прозрачан, скоро метални ваздух, како је то давно и верно описано у Веку. Још у прошлом веку…”
„… Америка је слатка, Европа је слана… Америка је нови свет за друге, за мене је први. Дворжак је своје доживљаје Америке мајсторски обрадио – уврстио је тонове равница, гласове дивљине и громогласност Запада, што брзо прелазе целу земљу и стижу до Истока. Потрага, срце, корак, дом, кућа – између њих и у њима је биће Америке. Дворжак је приказао и заједничке песме истраживача, тамне тонове прерија, бунт, јаку вољу, игре, градове и зору. И то је Америка. Разиграна моћ. Моћ која се подразумева… Моја Америка има отворен длан, по његовим брежуљцима људи траже срећу. Моја издашна Америка је своју дивљину и светске шароликости спојила у незадрживост. У мојој великој Америци Бог је исказао колико воли овај свет, дарујући јој шуме и прерије. Што више људи задире у њено срце, тражећи себе, благо и наду, она је све јача, што је више користе, она је све моћнија. Њено срце је добро...”
Неће бити нимало претенциозно уколико Ану Атанасковић назовемо „српском Елиф Шафак” (бар кад је овај роман у питању) јер роман „Моја љубав Никола Тесла” доста наличи роману „Љубав” („40 правила љубави”). Уколико се повуку одређене паралеле, долазимо до закључка да ова два романа, сваки на свој начин, приказују жену на прагу 40-их која пролази кроз неку врсту духовног преображаја, прешавши дуг и тежак пут самоспознаје. Како жена тај лични преображај никако не може да оствари сама, она трага за извесним подстицајем. Као што главна јунакиња Елиф Шафак, Американка по имену Ели Рубинштајн упознаје тајновитог шкотског писца Азиза З. Захару, тако и главна јунакиња Ане Атанасковић Американка Кетрин Мекмехон Џонсон упознаје српског научника Николу Теслу. У оба романа имамо жене које су незадовољне својим животом и у потрази за неком врстом промене. Обе приче испреплетане су мистеријом, снажном духовном енергијом и истакнутом симболиком женског принципа.
У сегменту описа Америке и америчког начина живота, роман Ане Атанасковић додирује књижевне рубове путописа из Америке српске књижевнице Јелене Ј. Димитријевић (1862-1945) „Нови свет или у Америци годину дана”, (још једна тема за компаративно истраживање), иако је код Ане Атанасковић Америка заправо мизансцен за романсирану приповест о заљубљености и опчињености једне Американке српским научником и његовом личношћу која несумњиво плени и заводи својом несвакидашњом ауром. Осим свакако занимљиве приповести о платонској љубави коју је једна Американка гајила према српском научнику, ова књига заправо представља и један изразито феминистички роман у коме се жена унутар Кетрин Мекмехон Џонсон буни против оне Кетрин којој је „савршени” живот који живи наметнут. Иако споља изгледа као савршен, он је празан и лишен сваке страсти и духовне испуњености која жену заправо чини живом и срећном.
„...Купила сам хаљину од сатена и лепезу од нојевог перја која потпирује моје страсти. Хоћу да полудим од страсти, да будемо млађи него што јесмо, да се волимо необуздано, и слободније...”
„…Никада неће читати шта откривам бележници, она је моја слобода. „Драга моја женице”, често ме зове тако… Живим удобно, са толерантним мужем, али то није она потпуна слобода какву имају сада стасале девојке које теже самосталности… Нова мода почиње сада да ме забавља, не чудим се више огромним штрафтама на врећастим кратким хаљинама, све је шашаво и уврнуто, шминка је јака око очију и на уснама, као маска, носе се турбани, каро блејзери и шиљати уски шешири. Забавни циркус. Безбрижност? Слобода? Вероватно…”
„Волим обојицу. Полудећу због тога. Роберт је обавеза, Роберт је веза, део мене, моја рука, мој стомак. Никола је моје око, моје срце, кретање. Роберта желим да грлим и да се на њега наслоним, да причам с њим о прошлости, а са Ником желим да изгорим, да умрем и родим се, желим да удишем његов издах и да од њега живим. Кад бих могла да имам обојицу!...”
Лик Кетрин Мекмехон Џонсон такође може да се доведе у везу са још једним, додуше фиктивним (филмским) ликом, а то је Роуз де Вит (Досон), главна јунакиња филма „Титаник”. И Роуз, иако знатно млађа, као и Кетрин пролази кроз животну унутрашњу кризу те води личну борбу између прихватања савршеног америчког живота девојке из вишег друштвеног слоја и прихватања саме себе, онако како себе замишља и како жели да осмисли свој живот. Роуз упознавањем тајанственог младића, истовремено и уметника (аматерског сликара) Џека Досона који јој отвара врата њене осећајности, дечије разиграности и враћа осмех на лице, креће на пут (не само бродом „Титаник”) већ на онај измаштани пут до саме себе. На почетку самог филма Роуз изговара чувену реченицу „За све остале то је био „Брод снова”, а за мене заробљенички брод који ме је у Америку одводио у ланцима. Споља, била сам лепо васпитана, онако како девојка треба да буде. Изнутра, у мени је све вриштало” чиме даје до знања да се у њој води борба и да свим силама жели да се одупре наметнутим стегама. Џек, Тесла, Захари, само су појаве у животу жена које вапе за променом и личном слободом те буђењем страсти које су угужене једноличним, наметнутим правилима живота америчког друштва с краја 19. и почетка 20. века.
Имајући у виду врло успешан књижевни поступак и вођење саме приче, од почетка до краја романа, стиче се утисак да би ова приповест могла бити једнако успешна и да се уместо Николе Тесле нашао неки други, измаштани или стварни јунак, но чињеница да се ради баш о Николи Тесли узбуђење приликом читања овог романа подиже до врхунца. Лик Николе Тесле је сам по себи филмски и књижевни, тако да инкорпориран у било које уметничко дело, привлачи нарочиту пажњу.
„... Никола Тесла је Сунце, он ствара, и без њега не би постојао свет, али уме и да опржи толико да осетиш мирис сопственог печеног меса. Уме и да ослепи толико да не видиш током целог дана и ноћи, па не осећаш хладни сјај племенитог Месеца. Али, уме и да узбурка крв тако да данима осећаш топлину… Никола Тесла је као најпркоснији пламен…”
Из бројних писаних извора те сведочења савременика, познато је да је Тесла својом маркантном и мистериозном појавом, привлачио пажњу женског пола. Такође не треба занемарити ни то је он имао врло јасан став када је у питању однос према женама али и његов став о родној равноправности и будућој улози жена:
„Моћ праве жене је тако велика, да верујем да би лепа жена – а то ће рећи лепа духом, понашањем и мислима, лепа у сваком погледу, нека врста богиње – ако би се изненада појавила на земљи, могла да заповеда целим светом… Жене постају јаче од мушкараца, и физички и ментално. Свет је искусио многе трагедије, али по мом мишљењу највећа од свих трагедија је садашње економска ситуација, у којој се жене надмећу са мушкарцима, и у многим случајевима заиста и успевају да заузму њихово место у професијама и индустрији. Ова растућа тенденција жена да баце мушкост у засенак представља знак пропадања цивилизације. Женска одлучност да се такмичи са мушкарцима у свету бизниса руши неке од најбољих традиција – ствари које су се показале као покретачки фактори у овом спором, али осетном напретку света.” („Галвестон дејли њуз”, 1924)
Имајући у виду све изнете чињенице, и скренувши пажњу на одређене аспекте овог романа, сасвим је јасно да је ово књига коју треба прочитати. Ово је роман, како за оне читаоце који се задовољавају ужитком читања, тако и за оне који након прочитане књиге воле да надаље истражују, идући трагом једне књиге.
Српска књижевница Ана Атанасковић је, без сваке сумње, као врхунски глумац који се маестрално унесе у улогу свог јунака, ставила у улогу своје јуанкиње Кетрин Мекмехон Џонсон, удахњујући јој један нови живот, а српској књижевној сцени подаривши један од квалитетнијих остварења савремене српске романескне књижевности.
Др Ана Стјеља