O роману „Ида и асасини Реда хаванског колибрија” (Израз, 2021) Сеиде Бегановић пише сарадница Културних новина Катарина Сарић
Прва асоцијација из насловне синтагматике романа ауторке, Сеиде Бегановић, „Ида и асасини Реда хаванског колибрија” упућује на неку мрачну noir сцену, стриповски стилизирану, крими причу која се одвија на покретним платнима ноћи, ћорсокака, сенки што вребају из хаустора и подрума.
Или пак на надреалистичку слику која је прожета параноично-критичким делиријумом па само чекамо да пробије оквир и излети ван, налик цепању метафизичког рама у једном „чистом бљеску евиденције” која врши упад из трансцендентног, по Фихтеу а заправо метатекстуалном ако Фихтеову мисао пренесемо на књижевно-теоријску раван. На конкретну слику која обједињује обе асоцијативне технике које сам споменула, наилазим недалеко од пролошке границе романа:
Књиге, штафелаји, бисквити, банана и артичоке, сјенке коњаника, мушкарци у црним одијелима и шеширима и манекенске лутке које се на Де Кириковим сликама појављују – потврда су одсутности битка, реквизити ентеријера достојних смрти (стр. 25.)
„Тајна и меланхолија улице” Де Кирикова најчувенија слика на којој девојчица окреће хулахоп на сунчаној страни улице док је из мрачног ћорсокака надвисује мушка сенка, натера ме да се упитам се да ли је могуће написати роман из слике док настављам да се пробијам кроз густ крвоток фреквентног типолошког синкретизма овог чудесног дела. И то баш као по рецепту једног Паула Клеа, рецимо, који је у врхунској уметности видео спој дечје наивности и једноставности измешаног с врхунским знањем и мајсторством. Адела јој се наругала:
Наивност је озбиљан симптом нарушеног менталног здравља. Наивност је света болест која спашава од очаја, одговорила је Ида с осмијехом. (стр. 21.)
Нису се случајно надреалисти ослањали на Фројдову теорију те особиту позорност усмерили ка сновним и просторима слободног лутања маште, као што се ни главна јунакиња не зове случајно Ида (у Фројдовом трианглу id-ego-superego, id је најтамније подручје подсвесног, ego је тек врх леденог брега).
На прологу ме дочекује Велика Вода, ауторкино аутоматском техником бриљантно исписано спирање целог једног света, апокалиптичка визија у којој није ватра најстрашнији елемент већ управо вода, она из које смо настали, у којој ходочаснички спрали грјехове, поново се родили, вода великог библијског потопа али не она иза које ће се родити нова будућност, већ парадоксално повратак у прошлост. Испод вела инфантилне амнезије, главна јунакиња Ида се враћа у рано детињство, у потрази за откривањем „тајне и меланхолије” порекла своје улице, која није више она Де Кирикова већ чувена балканска, „Масарикова” (Томаш Гариг Масарик је био страни великан који је имао највише улица са својим именом по Југославији, стр. 46) која завршава булеваром до железничке станице:
Само једна Ида која је једног четвртка кренула у позориште на балетску представу у граду у којем је расла, а о којем је годинама слушала да више не постоји, да су га разнеле гранате у рату, али када је дошла у овај град – видјела је да све у реду, мирно; живот је у њему обичан, благословено ведар и досадан (…) И Ида је знала само да су се сви ликови из њезина живота, а то значи сам њезин живот вратио на почетак , а почетак је тај мали, од поплава влажни град. (стр. 13)
У увертирном упутству даје се пролегоменски и антиципаторски образац за разумевање наратолошке ситуираности овог дела. У тој мотивски иницијалној вербално-виртуелној игри, Адела, Идина пријатељица и Ида, налазе се на балетској представи, уочи које Адела сакупља просуте драге каменчиће испод седишта. Ида се стиди, као да саучествује у крађи и креће да бежи кроз лавиринт позоришне зграде, једва проналазећи излаз. На његовом крају је сачекује младић у црном који ју је пратио и на крају одвео до железничке станице. Хронотоп лавиринта, мрачних ходника и напуштеног колодвора, формирају пролошки хтонски, адски простор а драго камење упућује симболиком на Тамни Вилајет: ( И ко узме од камења овог кајаће се, а кајаће се и који не узме…)
Кроз сва поменута објашњења асоцијативне носивости насловне синтагматике романа, као и на акумулацију елемената преплетених жанрова и може се слободно закључити да су у питању жанровске форме дате у обгрљеној конструкцији, сновно-сомнабулној, бајковито-фантазмагоричној и надасве психолошкој са аутоматским техникама тока свести. Такође, следећи Штајгера, засноваћу антрополошко-феноменолошку интерпретацију романа преко епског принципа као доминантне, али посве онеобичена литерарности, затим драмске, психолошке струје која до епилошке границе држи у неизвјесности сваког реципијента који крене да тумачи и доживљава ово енигматско семантичко клупко, и ништа мање важног лирског везивног чиниоца који обезбеђује егзистенцију континуираног самоспољавања јер се Ида, главна јунакиња, појављује у роману као персонални медиј кроз чију је “ишчашену свијест” преломљена романескна стварност. Тражећи себе и извор свог битка, коријен, архетипски образац, кроз непрестано метаморфозичко кретање, како по реално замршеном хронотопу лавиринта, станица, шуме, тако и оном надреалном кроз мењање обличја следећи Лукрецијеву тврдњу из De Rerum Natura: Quodcumque suis mutation finibus exit, continuo hoc mors est illius quod fuit ante. Што год својим мењањем прелази своје границе тј. пробија своје насипе или, можда, искаче из својих ограничења, тако рећи занемарује своје сопствене законе; та ствар тиме у сваком случају, радећи тако, доноси тренутну смрт свом старом ја.
Опет! - уздахну. Парализирала би се неколико секунди када би требало да прође између
паралелних врата која су близу једна до других. Ово је почело откад је једном у локалној радио- станици, у којој се студио затварао паром тешких, зеленом чохом тапацираних врата, удаљених четрдесетак центиметара једна од других, требала да уђе кад је најаве. Отворила је тада прва врата, закорачила и ишчезла у црном међупростору, И остала је ту, искључених чула, цијелу вјечност – она и Ништа. И била је Нико (стр. 37.)
Постмодернистички конципирана фокализација романа са нараторком која носи агон истовремено и према себи и према свету, а до дезаутоматизације текстовног ткива долази усљед наглашено лирског наративног модуса који намеће и самом адресату формирање ставова проистеклих из субјективне перспективе персоналног медија. То што је свака предметност доживљена кроз емоционалну експресију протагонисткиње, адресату пружа сведочанство о једном ауторитативном субјективитету са напрегнутом интелектуалном интенцијом – цјелокупна сага арбитрира између реалне и имагинарне хронотопичности.
Хтонском простору са почетка романа (позориште-лавиринт-железничка станица) придодаје се у тренутку Идиног повратка у прошлост, налик Црвенкапици која иде у сусрет вуку, и хронотоп шуме. Као што су вуку биле велике очи, па уста и зуби у једној од најпознатијих бајки нашег детињства тако и Ида метаморфозички мења обличја:
Размисливши сада о стрепњи што ју је осјетила док су лебдјели изнад воде, кад је без алгоритма мијењала узрасте, с олакшањем закључи да је све добро прошло, јер је тек дошавши у позориште била истог узраста као сада. (стр. 13)
Наиме, у детињству, Ида је морала проћи кроз шуму кад је требала први пут отићи лекару јер се породична кућа налазила иза брда па преко пруге па кроз шуму, али, посве неочекивано за осталу децу (не и нашу јунакињу наравно) њу то искуство није заплашило иако је на почетку:
Застала пред стазом која води кроз њезину средину, срце јој се стегло и утишало, ова шума је била њезина прва материјализирана идеја шуме: у њој су се изгубили Црвенкапа, Ханс и Грета, ловац је јурио Сњежану али већ пар корака даље: “осјетила се привилегираном: “дјеца знају на невербалном нивоу да су страх и ужас привилегија којом се у дјетињству формирају ставови о Лијепом, Добру и Истини и свијет почиње добијати своје димензије. И негдје, око њене четврте године, док ју је отац носио у наручју кроз замршено шибље, које му је стизало до појаса, по клиској стази низ шуму, о којој је све знала из бајке, широм је отварала очи као да је у питању њезина иницијација” (стр. 28)
Надреална визија фабуле, најчешће онирички манифестована, обезбјеђује полемичку
деконструкцију виђеног и очекиваног као и могућност репличке деиксе са собом самом (Selbstanschauung) у потрази кроз густу шуму симбола (поново Фројд и шума као извориште ида, дубоког подсвесног и несвјесног, али и словенска бајка о Стриборовој шуми и већ поменута епска народна прича о Тамном Вилајету као још јачи симболички стожери фабуле) романескна јунакиња паралелно трага за сопственим идентитетом који се метаморфозички смањује или увећава али још никако не проналази корен:
Трајекторија коју су Идини пријатељи исцртали о историји миграција Хетита, која, захваљујући и њезиним хетитским нанама, почиње и завршава на Балкану, постала је Иди тек сад логична. Рекла им је:
Ми се увијек враћамо изворима и нултим тачкама судбине с којих је први пут у свијет кренуо неко чију крв носимо. (стр. 36)
Вођена том грчевито-опсесивном потрагом, она зарања у најдубље, најиспраније кутке себе, пишући властиту бајку, тачније анти-бајку, бајку апсурда, агон који оркестрира као језгро непрестаних контрапунктирајућих превирања у повратку на матрицу, првобитан архетип, Гетеово “вечно женско” којим отвара други дeо „Фауста”, првобитан Матријархат:
Сценариј нечијег живота не изазива разумијевање – ако је бизаран. Чак ни код људи с високом степеном емпатије. А сценариј њезина живота био је такав као да је Данил Хармс особно писао о жени која је побјегла из бајке у авангардну причу, па је, као његове старице које поиспадају кроз прозор, добила што заслужује према систему вриједности у бајкама. Јер, у стварности је свака бизарност стигматизирана, мислила је, а поготово не може изазвати емпатију пред паром жена, а жене, као и змије, иду у паровима. И нема у стварности мјеста за неупарену жену. (стр. 94)
Њена нарација има слободу фантастичних рефлексија, митологизираних представа, асоцијативних поентирања, као и антиципирања надолазећих догађаја и уз то, слободу реконструисања свега што се десило у прошлости. Такво семантичко богатство Идине фабуларности, никада не иде линеарно, већ неурастентично и жучно због амбиције да кроз упоредивост синхроно-дијахронијске скале, објасни емоционалну, идејно-филозофску, психолошку па и биолошку генезу свих поступања и доживљавања.
Интересантно је да су мушки ликови у роману осликани на фону мрачне сенке Де Кирикове слике, увијек су у ноир капутима, црним кутијама у којима носе кларинет, тек случајни сапутници у возовима, на бродовима, успутним стајалиштима. Дочим су жене које Ида такође сусреће на својем идентитетском, номадски слободном, егзистенцијалном путовању, прецизно окарактерисане, попут лика бабе која плете конопљу на броду (и нарочито Ане чијим ће се писмом а и оним повратком на балетску позорницу с пролога, затворити епилог, круг, феноменалном прстенастом композицијом):
Ана погну главу да задржи смијех, а баба развеза: Конопља ти је женски посао. Матријархат, значи, рече Ана. Шта велиш жено?, збуни се баба. Матријархат велим, биљке. Конопља ти је женски посао, настави старица. Кад би се појавили облаци над градом, старе жене су их растјеривале пјесмом. Овако: пјевају и гледају у облаке, пјевају о конопљиним мукама, јер нема створа на свијету која веће муке трпи од конопље, унесе се жени у лице и сужених је очију погледа да је убиједи у своје ријечи. А како се оно ти зовеш? , опет је упита. Ана се зовем. Цаннабис сатива, убаци се младић, збијен до врата, са црним куфером за кларинет.” (стр. 80)
На још једном месту Ида ће се присетити младића из воза (такође успутног саговорника без особина) и његовог запажања кад је била сасвим млада девојка :
Чим је угледао Иду, усхићено је узвикнуо како је она прототип хетитске жене, с тим ситним зглобовима и костима као у птице, уским струком, широким боковима, а вјероватно је мислио и на њезине мале груди, правилне куполе смјештене далеко једна од друге, готово испод пазуха, али је прећутао, и још кад је чуо да личи на своје тетке и нану Сеиду, очеву мајку чија је породица по женској линији, по предању давно некада дошла из Анкоре у Анадолији гдје је била пријестоница Хетитског царства, пао је у занос као да је открио њихов крчаг из другог миленијума прије наше ере. (стр. 34)
Крајња естетска порука овог чудесно моделованог романескног света је жеља за бољим, племенитијим и хуманијим човечанством. Метафора егзистенцијалног путовања и трагања за основним феноменом људског постојања, завршава се пролошком визијом отвореног пута који премошћује дотад чврсто омеђене и раздвојене границе могућег и немогућег, хтонског и соларног, земље и неба; пролошка граница брише тај хорисмос небески и земаљски хронотоп се сливају у једно, чиме је остављен и пут за наду, за веру credo quia apsurdum est. И нешто, још веће, највеће, а које је са Идом и хетитским женама кренуло на онај први давнашњи пут возом:
Жена коју сам срела на путу. Помогла ми је да затворим круг и вратим се кћеркама. Жене се требају држати једна друге на путовању, мала неолитска заједница сестара увијек лакше нађе излаз и збрине младунчад. Сестријархат ће спасити свијет. (стр. 179)
Затварам корице Сеидине „Иде и асасина Реда колибрија” и поново стојим пред Де Кириковом „Тајном и меланхолијом улице” и видим ону девојчицу која у сенци котрља круг хулахопа. И одједном се отвара Фихтеов рам а из њега испадају жене, мајке, сестре, кћерке из првобитног Матријархата.
СЕИДА БЕГАНОВИЋ (1961, Зеница, Босна и Херцеговина) песникиња, романсијер, преводилац. На Филозофском факултету у Сарајеву, дипломирала је на студијској групи Филозофија и социологија. Прe рата у Босни и Херцеговини радила је као новинар, професор филозофије а сада живи и ради у Скопју. Пише поезију, кратке приче и романе и бави се превођењем.
Поезија јој је превођена на турски, енглески, албански, руски, азарбејџански и дански језик. Награђивана је за поезију, а међу наградама се опсебну истичу Награда Друштва писаца Северне Македоније за 2014. годину „Књижевни мост” за књигу поезије „О женама које немају кућу и три обична дана и награда Министарства Зе-До кантона за 2006. за књигу године и то за књигу поезије „Отресање пепела.
Члан је Друштва писаца Северне Македоније и П.Е.Н. центра Босне и Херцеговине. Објавила је књиге поезије: „Индекс изговора, „Отресање пепела”, „Граничници”, „О женама које немају кућу и три обична дана” и романе: „Интервју с плавом кућом” и „Албум савршених тренутака”.