Prvi panonski gogjoši - Tragom zbirke „Prozori duše” Zvonimira Nemeta

Korice i vizual: Ana Stjelja uz upotrebu AI alata

Panonska tišina u pet stihova

Postoje pesničke forme koje nastaju iz potrebe da se svet opiše, i one koje nastaju iz potrebe da se svet — makar na trenutak — utiša. Japanska pesnička forma gogjoši pripada upravo ovoj drugoj vrsti. U svega pet stihova ona ostavlja prostor između reči, prostor u kojem čitalac može da zastane, pogleda i prepozna ono što nije izgovoreno.

Upravo taj prostor između reči i tišine postaje posebno zanimljiv kada se gogjoši prenese iz japanskog kulturnog prostora na ravnice Panonije. A upravo to učinio je književnik Zvonimir Nemet zbirkom „Prozori duše”, objavljenom u izdanju Udruženja Alia Mundi. Knjiga je predstavljena kao prva zbirka panonskog gogjošija, a ujedno i kao prva zbirka gogjoši poezije objavljena na prostoru bivše Jugoslavije.

Šta je zapravo gogjoši?

Gogjoši (gogyoshi, 五行詩) doslovno označava pesmu u pet redova. Za razliku od haikua, koji je istorijski povezan sa određenim metričkim obrascem i poetskom tradicijom, savremeni gogjoši nema strogo propisan broj slogova, nema obaveznu rimu niti unapred zadatu metričku shemu. Njegova osnovna karakteristika jeste naslov i pet stihova. Upravo zbog te oslobođenosti od strogih formalnih pravila smatra se jednom od najslobodnijih japanskih pesničkih formi.

Istorija gogjošija zanimljiva je upravo zbog tog spoja tradicije i oslobađanja forme. Japanski pesnik Tekkan Yosano objavio je 1910. godine ranu verziju forme sa određenim slogovnim pravilima, ali ona nije naišla na široku primenu. Savremeni oblik razvija se kasnije, naročito tokom 2000-ih, kada pesnici napuštaju slogovna ograničenja i zadržavaju ono najvažnije — naslov i pet stihova.

Jedan od najznačajnijih savremenih promotera gogjošija jeste japanski pesnik Taro Aizu, koji je 2018. pokrenuo koncept World Gogyoshi i počeo da povezuje pesnike iz različitih zemalja kroz ovu kratku formu. Nacionalna biblioteka Japana danas beleži i njegove antologije svetskog gogjošija, uključujući izdanja od 2022. do 2025. godine.

Tematski, gogjoši nema zatvoren krug motiva. Može govoriti o ljubavi, prirodi, smrti, prolaznosti, čoveku, sećanju, svakodnevnom životu, društvu, zavičaju ili nekom naizgled sasvim običnom trenutku. Njegova snaga nije u tome da mnogo kaže, već da iz malo reči izvuče što više značenja.

Zato je gogjoši više od pesme kratkog daha. On je vežba sažimanja iskustva.

Kada pet stihova postanu pejzaž

Na prvi pogled moglo bi se učiniti da su Japan i Panonija udaljeni svetovi — geografski, istorijski i kulturno. Jedan prostor oblikovan je ostrvima, planinama, morem i izrazitom tradicijom zen-estetike; drugi ravnicom, širokim horizontom, Dunavom, Savom, Tisom, vetrom, žitnim poljima, salašima, selima i gradovima koji kao da su nastali iz iste ravničarske tišine.

Ali upravo tu počinje zanimljiv susret.

Jer Panonija, naročito vojvođanska, ima sopstvenu estetiku tišine.

To je tišina ravnice koja ne znači odsustvo života. Naprotiv. U njoj se čuju ptice, koraci, škripa kapije, jutarnja kafa, vetar kroz krošnje, zvono sa crkve, udaljeni voz. To je prostor u kojem pogled može da ode daleko, a misao još dalje.

Gogjoši je zato iznenađujuće prirodno pronašao svoje mesto na vojvođanskom tlu.

U njegovih pet stihova može stati ono što bi drugačija pesnička forma možda razvijala kroz desetine stihova: jedan pejzaž, jedno sećanje, jedan čovek, jedna kuća, jedan prag, jedna izgubljena godina.

Kod Zvonimira Nemeta upravo se taj odnos između spoljašnjeg pejzaža i unutrašnjeg sveta pokazuje kao jedno od ključnih mesta zbirke „Prozori duše“.

Zvonimir Nemet i panonski gogjoši

Nemet, rođen u Inđiji, u svom pesničkom radu već je duboko vezan za prostor Panonije, zavičaj, sećanje i pejzaž. U „Prozorima duše“ on taj svet ne pokušava da predstavi velikim poetskim gestovima. Naprotiv — on ga posmatra kroz detalj.

„Moja Inđija“ tako postaje više od pesme o gradu. Ona je povratak mestu iz kojeg je krenuo pogled pesnika. U drugim pesmama pojavljuju se tragovi praga, suza, jutarnje kafe, ravnice, zemlje, prirode i onoga što je ostalo u sećanju. Kritički osvrt na zbirku upravo ističe nostalgiju, panonski pejzaž i svakodnevne prizore kao važne odrednice Nemetovog gogjošija.

Naslov „Prozori duše“ pritom nije slučajan. Prozori su granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Kroz njih gledamo pejzaž, ali kroz pejzaž istovremeno gledamo sebe.

Kod Nemeta se Panonija upravo tako pretvara u unutrašnji pejzaž.

Ravnica nije samo ravnica.

Prag nije samo prag.

Zavičaj nije samo geografska tačka.

Sećanje nije samo prošlost.

Sve postaje znak.

I tu se Nemetova poetika veoma prirodno susreće sa senzibilitetom gogjošija.

Panonski gogjoši — između Japana i Vojvodine

Naziv „panonski gogjoši“ nije samo geografska odrednica. On označava pokušaj da se jedna međunarodna savremena forma ukoreni u sasvim određenom kulturnom, istorijskom i emotivnom prostoru.

Nemet ne piše japansku poeziju o Panoniji. On piše panonsku poeziju u japanskoj formi.

U tome je razlika — i upravo tu je zanimljivost njegovog poduhvata.

Forma dolazi iz jednog kulturnog prostora, a sadržaj iz drugog. Međutim, oni se ne sukobljavaju. Naprotiv, kao da se prepoznaju.

Jer i japanski i panonski pesnički senzibilitet mogu pronaći lepotu u malom prizoru.

U travi.

U drvetu.

U jutru.

U vodi.

U čoveku koji ćuti.

U kući koja pamti.

U prolaznosti.

U onome što odlazi, a ipak ostaje.

Nemetov gogjoši zato nije egzotični ukras njegove poezije. On postaje način da se panonsko iskustvo dodatno sažme i pročisti.

Zašto baš Vojvodina?

Postoji nešto gotovo prirodno u činjenici da se gogjoši susreo sa pesnikom koji dolazi iz Vojvodine i čiji je poetski svet snažno određen Panonijom.

Vojvođanski prostor je prostor različitosti, susreta kultura, jezika i tradicija. Njegova književnost vekovima nastaje na raskršću. U njoj se dodiruju Istok i Zapad, Srednja Evropa i Balkan, gradsko i seosko, tradicija i modernost.

U takvom prostoru ni susret sa japanskom pesničkom formom ne deluje neprirodno.

Naprotiv.

Vojvodina je možda upravo jedan od onih prostora koji lako prihvataju formu koja dolazi izdaleka — pod uslovom da u njoj mogu da prepoznaju nešto sopstveno.

A u gogjošiju postoji ono što je Panoniji blisko: ekonomičnost izraza, pažnja prema detalju, nenametljivost, odsustvo potrebe da se emocija uvek izgovori do kraja.

Ravnica ne viče.

Ona traje.

Možda upravo zato i Nemetovi stihovi često deluju kao mali prozori otvoreni prema velikom prostoru. Pet stihova postaju kadar. A iza tog kadra ostaje čitava ravnica.

Tišina kao zajednički jezik

Ako postoji jedna tačka u kojoj se Japan i Panonija mogu susresti bez obzira na sve svoje razlike, onda je to tišina.

Ne tišina kao praznina, već tišina kao prisustvo.

Japanska poetska tradicija ume da ostavi prostor između slike i njenog tumačenja. Čitalac nije pozvan samo da razume pesmu, već da u njoj zastane.

Ista takva tišina postoji i u panonskom pejzažu.

Na vojvođanskoj ravnici horizont je otvoren. Nema mnogo toga što bi zaklonilo pogled. Upravo zato ono malo što se vidi može postati važno.

Jedno drvo.

Jedan prozor.

Jedna kuća.

Jedan čovek.

Jedna uspomena.

U toj estetici malog i tihog gogjoši pronalazi svoju novu mogućnost.

Zvonimir Nemet tu mogućnost koristi da bi od ličnog sećanja napravio širu priču o zavičaju, prolaznosti i čoveku.

Nova stranica regionalne književnosti

„Prozori duše” zato možemo posmatrati i kao zanimljiv književni događaj na regionalnom prostoru. Nemet nije samo preuzeo jednu japansku formu i prilagodio je sopstvenom izrazu. On je pokušao da joj pronađe panonski jezik, panonske slike i panonsku tišinu.

Time otvara nove stranice savremene regionalne književnosti — stranice na kojima se književne tradicije ne zatvaraju u svoje nacionalne granice, već putuju, menjaju se i dobijaju novo značenje.

Od Japana do Panonije. Od pet stihova do čitavog pejzaža. Od spoljašnje slike do unutrašnjeg sećanja.

Možda je upravo zato naslov „Prozori duše” toliko precizan.

Jer Nemetovi gogjošiji nisu samo prozori kroz koje gledamo njegov svet. Oni su i mali otvori kroz koje taj svet počinje da gleda u nas.

A kada se kroz tih pet stihova pojave Inđija, ravnica, kuća, prag, zemlja, priroda, čovek i sećanje, postaje jasno da je japanska forma u Panoniji pronašla nešto što joj je potrebno da bi postala zaista nova: svoj novi pejzaž.

Tako nastaje panonski gogjoši.

Ne kao kopija japanskog pesničkog obrasca, već kao susret dve poetike — japanske discipline kratkog daha i panonske širine pogleda.

U pet stihova, Zvonimir Nemet uspeva da ostavi mnogo više od pet stihova.

Ostavlja prostor.

A u tom prostoru — Panoniju.