Поводом годишњице рођења Десанке Максимовић у У Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат по први пут је јавности приказана писаћа машина на којој је Десанка Максимовић написала неке од својих најлепших стихова, као и једна уникатна посвета „песнику дивне поезије” – Петру Пајићу. Овом приликом у Музеју српске књижевности и Музеју књиге и путовања изложене су и фотографије Десанке Максимовић које је снимио члан оснивач и легатар Адлигата књижевник Љубивоје Ршумовић и до сада непозната фотографија из легата чланице оснивача Адлигата професорке англистике др Илеане Чуре (1930 – 2016) на којој су Десанка Максимовић, Матија Бећковић и проф. Чура.
Писаћа машина Десанке Максимовић у Адлигат је дошла у Легату композитора Жарка Петровића (1932 – 2018), познатог по песми „Све моје јесени су тужне”, апсолутног победника фестивала „Београдско пролеће”, човека који је за Југотон записао и аранжирао велики број староградских песама и тако их спасао од заборава. Петровићев легат је нашао место у Музеј књиге и путовања под залагањем чланице Удружења Адлигат Бојане Андрић.
Професорка Илеана Чура једна је од најпознатијих српских професорки англистике, истакнути борац за равноправност полова, такође пријатељица Десанке Максимовић.
„Поносни смо што јавности можемо да покажемо писаћу машину славне песникиње. У нашем фонду налази се више од стотину посвета исписаних њеном руком, углавном упућеним њеним колегама по перу. Одлучили смо се да овог пута прикажемо посвету једном од најбољих српских песника, који неправедно није довољно присутан у јавности, Петру Пајићу, и изборе из грађе из легата Илеане Чуре, Жарка Петровића, Љубивоја Ршумовића, зато што се ради о грађи, али и личностима које заслужују да се и о њима прича“, изјавио је Виктор Лазић, почасни председник Удружења Адлигат.
Петар Пајић (1935 – 2017) један је од најзначајнијих српских песника 20. века, припада неосимболистима, а једно време је био члан жирија за награду „Десанка Максимовић”. Био је лични пријатељ славне песникиње и са њом урадио низ интервјуа у којима она објашњава настанак Крваве бајке, али прича и о многим другим значајним периодима свог живота. Тако Десанка Петру Пајићу поверава за интервју објављен у НИН-у:
„Живот волим, зато размишљам о смрти. „Ја бих много зала и о себи могла рећи, али увек се сетим Иве Андрића и његове мудрости. Говорила сам му лоше о једној његовој песми. Казао ми је: Немој, Десанка, наћи ће се други који ће то рећи.”
„Написала сам песму Крвава бајка трећи дан после стрељања деце. Тада сам била у Београду, али удаљена из школе. Прошла сам једно јутро у Прву женску гимназију, да видим своје ученике. Бануо је пред мене један човек, коса пуна сламе, изгребан, грозан, бануо је па ни да каже „Помози Бог!, ништа – него: „Све нам ђаке у Крагујевцу побише!”... Та песма је настала као оне прве љубавне песме. Она збиља није писана, она се родила, јер је имала психичку предспрему, прво рефрен да је то било у земљи сељака. То еј као алузија на то: аха, то је било у оној земљи која је разбојничка, која је сељачка, а видите то се догодило у тој земљи… Све је било у мени готово: песма се заиста родила и записана је кад сам дошла до куће. Тако сам полако заобишла четврт у којој сам становала као да носим чашу воде на длану да се не би то што се кристалише разбило. Сакрила сам код куће, хвала Богу, песму где је нико није могао да нађе. Долазили су агенти…”
Извор и фото: Адлигат