Власник рудника и текстилни индустријалац Јулијус Минх потиче из породице која је у свом поседу имала руднике. Посебну пажњу, Минх је посвећивао својим радницима и њиховим породицама.
Приповест о животу и раду индустријалца Јулијуса Минха, заправо је приповест о породици Минх, његовом оцу Самуилу и браћи Адолфу и Александру. Посвећеност породице Минх, рударству и рудницима, потиче још из периода када је Самуило Минх, Јеврејин из Моравске, са својим рођаком, основао фабрику текстилне индустрије (за производњу чохе, вунених штофова, предива) Браћа Минх (1887), прве фабрике такве врсте на Балкану. С обзиром на то да је фабрика добро пословала и да је стечен завидан капитан, Самуило Минх, подстакнут идејом свог најстаријег сина Јулијуса, окреће се инвестирању у рударство. Заједно са синовима Јулијусом и Адолфом, он отвара рудник угља Свети Стефан код Алексинца и рудник угља Моравац код Ћићевца. Тиме се породица Минх, сврстава у оне који су увидели значај рудника и улагања у рударство.
Јулијус Минх, био је изузетна личност. Посебно треба истаћи његову филантропску страну која је прега свега дошла до изражаја у његовом односу према рударима и њиховим породицама. Рођен је 1873. године у Параћину. Готово цео свој живот, посветио је рударству, рудницима, својим радницима, њиховима породицама, као и подизању квалитета живота у крају у ком је породица Минх основала своје руднике.
Почетком 20. века, тачније 1902. године, Самуило Минх оснива рудник Ртањ у чијем вођењу су му помагали синови Јулијус, Адолф и Александар. Породица Минх је по оснивању рудника Ртањ, добила право на експлоатисање земљишта а потом је набавила савремену рударску опрему, машине и ангажовала потребну радну снагу. До почетка Првог светског рата, породица Минх, отворила је још једно рударско окно, затим је подигла жичару, ковачницу и стругару. Угаљ који се производио у овом руднику користио се у Борским рудницима, користиле су га паробродске компаније, затим железница, као и индустријска постројења.
Ратне околности, утицале на то да породица Минх напусти Србију, а да своје руднике препусти на милост и немилост Немцима који су руднике експлоатисали у периоду од 1915. до 1918. године, да би, пред повлачење из Србије, машине уништили а угљенокоп запалили и потопили. Ипак, ни ова несретна околност није спречила Јулијуса Минха да одустане од своје визије о рударству. Године 1919. у једном бечком санаторијуму, умире Самуило Минх, а Јулијус Минх се враћа на Ртањ и преузима вођење рудника. Уз велики труд, рад, помоћ браће и супруге Грете Минх, Јулијус је обновио рад рудника, отворио брикетницу угља, те је свом руднику повратио стари сјај. Јулијус и Грета Минх, нису имали своје деце, али су зато неизмерно помагали деци својих рудара, те су своје завидно богатство улагали у подизање квалитета живота у селима (Мирово и Рујиште) из којих су потицали рудари. Својим личним новчаним средствима, изградили су приватни школу за децу рудара, амбуланту, биоскоп. Као љубитељи природе, а како би уместо погледа на вагоне који превозе угаљ, имали поглед на природне лепоте, Јулијус и Грета Минх, подигли су парк од 40-так хектара са преко 150 врста дрвећа, разног цвећа и другог растиња. У оквиру овог прелепог парка, налазио се и розаријум у коме је посебно уживала Грета Минх.
Нажалост, трагичан усуд, породицу Минх, задесио је 1931. године када је Јулијус Минх, извршио самоубиство у свом стану у Београду. Спекулисало се да је након избијања светске економске кризе био скрхан, посебно због чињенице што није могао да испуни обећања дата радницима. Тим чином, показао је сву своју људску величину, доказавши да је власник рудника за пример, посвећен професионалном, али и доброчинитељском раду. У знак сећања на свог супруга, Грета Минх је на врху планине Ртањ, подигла капелу посвећену Св. Ђорђу, која је освештана 1936. године.
Аутор текста: Ана Стјеља
Фото: Дух Ртња, Rtanj Adventure / Wikimedia Commons
Видео: YouTube
Comments