Ко си ти? Чувар душе младе
Ил’ кобни дух сто куша мене?
А.С. Пушкин
Кад кренеш улицом Васе Пелагића на раскрсници са Ибарском пред поноћ можеш срести Момчила Бајагића Бајагу који шета два пса и који ти уљудно каже „Добро вече” иако те не познаје, јер мисли да живиш ту, у његовом крају. А ко се други смуца по завијуцима Сењака пред поноћ ако не резиденти? Нисам једна од њих, ја сам са Брда, али пут човека свуда може да нанесе пред поноћ.
Када сам примила и одговорила на његов културни поздрав почела сам да скачем од среће. Како је фин младић тај Бајага и како је магична била та ноћ, пуна месечине! („По месечини, шумом познатом здравили су ме њини вртови” – Пушкин). Даље сам наставила право улицом и дошла до простора између зграда налик хацијендама. Цео Сењак, иначе, делује измештено и измаштано а овај делић пута посебно. То је камени пролаз-сокак који подсећа на Медитеран. Он директно води у Пушкинову улицу која већ има другу енергију, није морска али јесте монденска. Мора се знати и ово – где год је нечије име, ту је и његов дух. Тако Пушкинова улица има складан ред дрвећа и кућа, поетику улазних врата и гвоздених звона изнад њих, праве линије модерних, стаклених тераса, бајковиту вилу „Пчела” кајсијасте боје и упечатљиво достојанство. Дрворед мудро ћути, камере жмире на једно око и пуштају дошљаке да уживају у лепоти, пузавице пужу а њихови домаћини куће су ауторитативне и отмене. На крају улице посвећене чувеном песнику, на великом, сивом зиду је његов стенсил лик. Неко се са правом досетио да у улицу која носи име највећег руског песника графитом уцрта његову романтичну појаву и тако јој дода тиркиза. И емоције. И чудне мисли. „И, гле, већ мноштвом чудних мисли душа се моја пуни сва”, написао је Пушкин и вероватно сваком месту на овом свету где га људи спомињу додао плашт тегет боје.
А шта је живот без преполовљених мисли, чекања поспаног воза за Харков, или чудних страсти и туга које разбијају, је ли се ико извукао да их не прође? Александар Сергејевић Пушкин свакако није, волећи Наталију Николајевну Гончарову.
Највећи син руске поезије, човек који је први почео да изражва своја осећања народним језиком, аристократа, револуционар, изгнаник и естета почео је, после бурног друштвеног и емотивног живота, напунивши 27 година, да тражи жену, одлучан да се по сваку цену мора оженити. Можда је и претходним аферама разбио идеју о великој и чистој љубави, како неки кажу, а можда и није. Знало се да велики песник тражи неку од најлепших Рускиња, то је говорио отворено. Лепота је чиста, зар не? Лепота је велика. Они који кажу да је супругу тражио рационално наводе да је прво хтео да се ожени даљом рођаком Софијом Пушкином па онда Екатерином Јусаковом. Прва идеја је пропала јер га је рођака предухитрила удајом а друга јер је несуђена млада чула да је песнику пророковано од стране једне Ромкиње да ће умрети због љубави те није хтела да има посла са таквом судбином. Такође се наводи да је нудио брак и Ани Олењиној, ћерки председника Академије уметности, али и она га је одбила. Дакле, било је рационалности, журбе и момената „по сваку цену”. Али није могао да побегне од кристализирајућег и грандиозног заљубљивања и да је хтео.
Након пар година трагања упознао је шеснаестогодишњу лепотицу Наталију на једном децембарском балу где је она играла француски кадрил. Заљубио се истог момента, а и како би другачије човек са душом великом као степа? Нема у степи много рационалности и жеље за расправом, у њој је само ток жутог, великог срца. А како и не би када је био сведок да заиста постоји бисерно лице које одаје невиђену љупкост? Наталија је била невероватно лепа, могла је парирати античким богињама. Заљубио се и запросио је одмах, али је у први мах одбијен. Пушкин је у неким круговима био виђен као дуелиста, слободоумник, картарош и човек у не баш завидној материјалној ситуацији а њена породица се добро распитала. Но, то га није спречило да изгара од љубави.
Пушкинове породичне емоције су биле крхке, могло би се рећи да никада није осетио праву љубав и прихватање од родитеља (није им, рецимо, посветио ни једну песму), са њима није био посебно близак. Једино се поуздано зна да је нежно волео свог брата Лава. Када је упознао ту нестварну младу лепотицу почео је да сања о савршеној породици коју би са њом могао да створи. Наталија је била његова супротност – Пушкин није био ни леп ни згодан. Због афричког порекла и висине од само 165цм сам себе је називао погрдним именима. Међутим, душа кад се заљуби не пита да ли је она сама лепа, залепи се за огледало у коме види свој идеал и срче до својих крајњих граница. Предмет његове жеље била је девојка рођена у губернији Тамбов. Живела је на огромном породичном имању са историјским парком и тринаест малих језера. Ни њој није било лако са емоцијама у детињству, отац је био алкохоличар а мајка иритантно нервозна те је због тога испрва у друштву била затворена и стидљива.
Касније, када се одиграло све што се морало одиграти, по пророчанству, и када су се страсти тешко слегале, о Наталији се у Русији говорило ружним речима (Ана Ахматова и Марина Цветајева су писале да је Наталија узрок свих Пушкинових јада), чак и да је ћутала јер није имала шта да каже. То није било тачно. Добила је одлично образовање, говорила је француски, немачки и енглески, познавала је историју, географију и добро играла шах. Пушкин је уз помоћ свог пријатеља Фјодора Толстоја успео да често долази у Наталијин дом упркос противљењу будуће таште која му је, у религијском фанатизму, највише замерала порекло. Пушкинова отворена понуда за брак била је, дакле, прво одбијена. Разочаран и сломљен, песник одлази на Кавказ где је беснео рат. Већ тада су му други говорили да она и није добра за њега и да, поред тога што говори језике, не чита поезију, да ни једну његову песму није прочитала и да је равнодушна према уметности уопште. Он је, пак, посматрао Гончарову клањајући се „са побожношћу пред светињом лепоте” и сасвим се топио. Покушавао је да на путу заборави јаде („На путу да л’ ће страст да гасне, ил’ да ври?”) јер, као што рекох, ко зна где ће пут да те одведе у поноћ, али ни то није помогло.
Међутим, лепота га је погледала. Када је девојка напунила 17 година њени родитељи су одлучили да је дају за Пушкина. Зашто, и даље остаје непознато. Пријатељи су, пак, приметили да је у дугој и несносној чежњи песник мало сагорео те да је осећао суморност и невеселост у души, плаћећи се да га вереница не воли. „У њеном пристанку да пође за мене видим само доказ хладне равнодушности”, писао је. Такође, вереница је чула и за његове московске интриге што је додало туробност на песникову душу. „Ђаво ме је натерао да сањам о срећи, као да сам створен за њу. Требало је да будем задовољан што сам независан. … Будућност не видим пред собом у ружичастим бојама, већ у неумитној голотињи њеној” – ово су речи ишчекујућег младожење. Венчање је обављено у Великој Вознесенској цркви што је поправило младожењино расположење. Али за време црквеног обреда, када су мењали бурме, његова је пала на под. Одмах потом се угасила његова свећа. Опет је постао туробан и блед. Пар је само неколико месеци живео у Москви а на иницијативу Пушкина преселили су се у Царско село.
Наталија је у Царском селу за шетње бирала најусамљенија места али је ипак једног дана срела Цара Николаја и царицу Александру. Обоје су били очарани њеном лепотом и појавом и убрзо је била позвана на двор где је проглашена најлепшом женом Русије. Исто се десило и са крем друштвом Петрограда, где се пар преселио јер је песник радио у Министарству спољних послова – сви су били одушељени младом госпођом. Око ње су кренула да се ломе срца, почевши од студената лицеја до самог Цара док ју је Пушкин и даље звао „моја Мадона”. Он је њу описивао, скицирао, цртао и обожавао њена грациозна стопала у балетским ципелама са машнама, њену поноситу силуету са дугим вратом и рафинираним цртама лица које је било уобличеном тешким локнама. „Без тебе бих био”, писао је, “несрећан целог свог живота”. Чинило се, тако, и поред свих спољних опсесија које су пратиле њену лепоту, да већих проблема нема, Наталија је за пет година родила четворо деце и била скоро стално у другом стању, али облаци су ипак дошли заједно са финансијском кризом и удварачима који су привукли Наталијину пажњу. Док је Пушкин морао да, како се јадао, „јури из друштва у друштво, жена ми је у великој моди – за све то треба новаца, новац зарађујем радом, а за рад је потребна самоћа”, Наталија је почела максимално да ужива у слави коју је стекла у салонима и на двору и да се размеће својом лепотом.
Кад год би отишла негде, он јој је писао како не види ни једну жену, гледа само мушки пол и како се гоји. Када би он отпутовао негде, писао јој је да „путује широким друмовима, живи у забаченим крајевима” само због ње. „Да будеш задовољна и да у срећи блисташ, као што приличи твојим годинама и твојој лепоти.” Молио је своју жену да не кокетира, да га поштеди љубоморе и породичних трзавица. Али, за све је већ било касно.
Цар га је именовао за камерјункера, што је била деградација за песника који није био у првој младости. Изгледа је Цар хтео да Наталија буде стално на двору, на шта је она скакала од радости. А њен муж се јадао пријатељима да му је тешко и чемерно у души. Задуживао се на све стране. Дуговао је књижарима, колару, кројачицама и пиљарима, чак и свом слузи. Повериоци су му опседали стан. Песник је губио душевну снагу а Наталија је цветала.
У том цвету радости на њену сцену ступа млади Француз, барон Жорж Дантес, присталица бурбонске династије. Дошао је у Петроград захваљујући својим везама и одмах је био примљен за официра једног од најбољих коњичких пукова – царске гарде. Висок, леп, са смелим очима и пуцајући од самопоуздања, он је својим весељем и духовитошћу пленио друштвене кругове и био свуда радо примљен гост, што је подразумевало и дом Пушкинових. Песнику се свидео гост а госту се свидела Наталија. Пратио ју је у стопу и на баловима играо само са њом тако отворено да су убрзо постали предмет свих оговарања. Када је Пушкин издејствовао да Дантес више не долази у њихов дом, заљубљени су наставили да се виђају код заједничких пријатеља и на игранкама. Кнегиње су упозоравале Наталију да не срља у пропаст, али она није слушала. Дошло је до тога да су Пушкину на једном балу чак стављени прсти изнад главе, раширени као рогови. То је ишло тако далеко да је добио и писмо у коме се проглашава за великог мајстора Реда Рогоња.
Дантес је, чак, оженио и Наталијину сестру Катарину како би био ближе предмету својих жеља. Онда се Дантесов отац дрзнуо да пита Наталију када ће пристати на љубав његовог сина и то је била тачка кључања код Пушкина, није више могао да издржи. Написао је Дантесу старијем протесно писмо и двобој са његовим сином је постао неминован. Пушкин је био расположен пред двобој, чак се и шалио са пријатељима. Био је толико луд да не нађе секунданта већ да у јутро пред двобој случајно сретне лицејског друга и замоли га да му помогне. У заказано време су се љути противници срели у посластичарници Вољфа. Сели су у санке и кренули у правду Командантске виле на Црној Реци.
Да је Пушкин рањен Наталији је јавио секундант. Била се управо вратила из шетње. Рана је била у стомаку. Донели су га кући где се огледнуо и замахнуо руком. Руке су почеле да му се коче. Тражио је да му баш Наталија да јагоде из туршије. Она је клекнула крај његове главе, дала му две јагоде и наслонила главу на његово чело. Онда је он рекао: „Са животом је свршено”.
Многи су касније кривили Наталију да никад није покушала да се оправда. Чинило се да Пушкинова смрт није била шок за њу, али то није било тачно. Инсистирала је да песника сахране у фраку а не у униформи коју је мрзео. Она је тада имала само 24 године. Остала је удовица током седам година иако јој је он на самрти рекао да га жали само две. Њен други муж, Ланској, служио је у истом пуку као и њен брат. Њему је родила још троје деце.
Упркос великој фами која је пратила ову жену – да је била хладна, кокетна, окрутна и да је није занимало ништа осим хаљина, балова и успеха у туђим очима, новија истражавања су открила њене белешке о историји и руској поезији. Чак је пронађена и кратка песма коју је Наталија написала свом првом мужу. Та песма је наивна и не може се ни упоређивати са Пушкиновом поезијом. Истина је, свакако, негде између.
Нико од њих двоје није могао понети собом своје пољупце. Њихова љубав је само њихова ствар. И свачији пут је испуњен судбином коју мора да понесе. Кажите јој увек љубазно „Добро вече”. Па шта буде.
Извор: Само воли / Ана Атанасковић